Srpski sion

Бг». 11.

„01411КИ

<Ј4ШН. 4

С тр. 163

вета живота, не само што не би било изумрло, него би се биле преобратило у тело духовно (I. Кор. 15, 44), коме већ више никаква смрт не би била могла нахудити. Како су нак они иали у грех, а како је нлод с дрвета живота онде у рају имао моћ, да се противи и самој разоравајућој сили греха, те чинити бесмртним и само грешно тело — то је онда Бог изагнао грешнога Адама из раја и тога ради; да н« когда простретх р8к8 свонј, и козлнтх Лта древа жизни, и сн-кста, и жив* в&дета во в^ккх (I. Мојс. 3, 22). И дрво живота духовнога имаде такођер моћ да утамани и затоми извор смрти, телесне и духовне, у души и телу грехом заражених. који тиме цримише у себе, као плату за грех (Римљ. 6, 23), семе смрти. Јер у хришћана, који се с Христом погребоше крштењем у смрт (Римљ. 6, 4), који с вером и љубављу кусају плод, што сазредне на крсту живодавном, који теже да се животом подвижничким, разапну с Христом (Гал. 2, 19.), и који живе вером Сина Божјега (Гал. '2, 20) — у тих Спаситељ наш, постепено такођер уништава самрт, и телесну и духовну. Јер у колико се у њих стари човек разапиње с Христом (Римљ. 6, 6), у колико они расгшу у себи тело са сластима и жељама (Гал. 5, 24), и приме у себе дух распетога и умрлога Христа: у њих у толико почиње нестајати тело греха (Римљ. 6, 6), они стану себе држати да су мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу Господу нашему (Римљ. 6, 11), нити они слушају више грех у сластима његовим (—- 12), нити дају удова својих греху за оружје неправде; него дају себе Богу, као који су живи из мртвих, и уде своје Богу за оружје правде (— 13). Као што је, другим речима, телесно распети, и још више, умрли, мртав за сваки нокрет страсти и похота својега тела — тако исто и хришћани, распети с Христом, већ на земљи угушују у себи сваку склоносг к страстима и похотама својега тела. Али не само да нравствено умртвљавају у себи свако зачеће греха — блуд, нечистоту, сласт, злу жељу и лакомство (Кол. 3, 5), и одбацују од себе гнев, љугину, пакост,

хулење, срамотне речи из уста својих (— 8); него се у њима, Христа ради, разапе свет и они свегу (Гал. 6, 14), те за њих ни искушење ни икакво лукавство кушатељево нема више никакве силе ни снаге. У њих се, друкче речено, светим крштењем, телом и крвљу Христовом и светим богоугодним животом, образује зрно и семе, из кога се онда, по васкрсењу, рађа тело духовио (1. Кор. 15, 37 — 46). Но сила дрвета живога у рају старозаветноме није давала телу човечјем само бесмртност. Пупоћа живота не лежи само у бесмртности. Може когод бити и бесмртан, па ипак да не живи: онај, који живи животом трошним, развратним немоћним, бесплодним, тај дакако као да и није жив. Стога је дакле дрво живота, као дрво живота, давало телу човечјем не само бесмртност, него и саму пуноћу живота. Ко би од његових плодова јео, не само да на њега не би нанлазило растројство болести и смрти, него би уједно увек уживао и у наслади здрава живота, био би стално крепке снаге, увек лаган и свеж и оран за рад, и нестало би било ио њега ограничења, што их нама ставља нростор и време, и узвисио би се над препоне и препреке, што нас са тих ограничења сретају у пословима нашим. Једном речи: плодови дрвега живота гребали су били да утамане уједно и грубу душевну природу тела човечјега, те би то тело дакле преобратили били у тело духовно, слично прослављеному телу Исуса Христа Исто тако и дрво живота духовнога, живодавни крст Хрисгов, онима, који крепко верују у Христа, на њему распегога, даје не само бесмртност духовну и телесну, стамањујући у њима греховни зачетак смрти; него им подарује уједно и сву нуноћу живота духовчог и телесног. Ко с вером погледа на овај царски жезао, те је умрво за грех — тај има плод свој на посвећење, а крај; живот вечни (Римљ. 6, 22) Они се промењују обновљењем ума својега, те могу кушати, које је добра и угодна и савршена воља Божја (12, 2). У њих се јавља премудрост одозго, најнре чиста, а по том мирна, кратка, покорна, нуна милости и добрих