Srpski sion

С тр . 844.

„СРПСКИ СИОН'

Вр. 52.

божићњом.Хлавимо успомену на радост ону, кад је свеопштом борбом измучено, обамрло човјештво дочекало зору боокићњу, свој арт Боокић, испуњену наду споју на сиасење. Али послије тога дана од надања, послије Боокића ирвога, што га дочекаше људи, животу л^удском није више могла исиуњена нада остати и даље ослонцем, као што је била, док се није испунила. Са освитком дана од надања, престаје нада бити човјеку оно, што је била, док се није Спаситељ родио, и на мјесто наде постаје ослонцем животу људском вјера у Христа , вјера у науку Његопу, јер је Он иут, истина и окипот! И зато славећи данас успомену на први Божић, славимо успомену на дјело великс милости Божје, кад се вјера зацарила, да буде она јединим ослонцем у животу људском, успомену, кад се с тим у свези љубав ваилотила, да буде она поузданим вођом у животу човјечјем, и када се нада препородила и посегла, од прва Божића, у блажену вјечност! Па славећи тако ту значајну на боље измјену у животу рода људскога, дужност нам је да се запитамо, да ли је заиста вјера наша у Христа данас ослонац животу нашем онај, који треба да је; и да ли данас иду л>уди засвјетлошћу звијезде божићње онако, као што би требало да иду посље толико стотина година одкако се појавила над Витлијемом звијезда божићња, и одкако свијетли свима и зове све нас, да се користимо свјетпошћу њеном, и пођемо већ једанпут стално и одлучно путем, којим нас води она равно животу сретном, животу блаженом, вјечном. 0, како би годило и мени и вама, особито данас на Божић, кад би могли рећи за се и за све нас, да смо заиста пошли, ма и посље деветнајест стотина година за Христом, стално и одлучно, кад би могли рећи сви, да смо се потпуно обукли у Христа, и усвојили у свему науку Христову, Слово Божје, као чврст ослонац вјере наше, као вјерна иутевођу љубави наше, и као живо врело наде наше у живот вјечни!

Годило би то и те како и мени и вама, и свима нама, данас и свагда, кад би могли рећи, али без презања од савјести наше, да смо се обукли у Христа сви, и да је у нама свима, и свуда око нас онако, како би требало да је у људи. који већ толико стотина година славе успомену на први Божић! А можемо ли то рећи ? Ако отворимо св. Еванђелије, и проучимо само њека мјеста у њему, увјерићемо се, шта све може да учини вјера, ако нам је она чврст ослонац животу нашем. Еванђелски сатник из Капернаума, вјеровоо је у Христа чврсто, и вјера његова спасла је слугу његовога од болести љуте. А тако је и вјера окене хананејке спасла кћер њену од болести тешке. И другима многима, што су мучили муке свакојаке, једино је вјера у Христа помогла, да су и муке поднијели, и Бога прославили у себи и собом. Јест, благочестиви христијани, вјера по ријечима св. Еванђелија, даје нама снаге, да изводимо дјела, која је изводио и Христос, даје моћи да нам не науди ништа, ако и отров попијемо. А то ће рећи, ако је у нама вјере, ми ћемо и зло савладати, и тешкоћу поднијети, коју без вјере неби поднијели никако. По плодовима у животу, познаје се каква је у кога вјера. И када то знамо, па се обазремо око себе, шта видимо ? Видимо свуда на далеко око нас нелшћ своју! Немоћ, од које немогу право да се дижу куће наше, ни одлучно да крену унапријед послови наши, домаћи и општински, народни, и црквени. И то, зар нас неприморава да се запитамо: није ли тој немоћи нашој крива слаба у Бога и у себе као синове Божје вјера наша, ради које почео је и апостол Петар да тоне, јер је још сумњао, и апостоли сви среда почели да губе моћ, коју су добили од Христа и Бога, јер још нису били на чисто са вјером својом. Испред наше вјере слабо ће данас да бјежи болест, слабо сл^рт , а слабо и наиасник наш. По милој вољи својој, сије напасник и данас раздор међу нас, и