Srpski sion

Бр. 15.

СРПСКИ СИОН

С тр . 457.

пан и не треба.* После тога издао је патријарх Платону синђелију, с којом се иншталирао за епископа бачког." Како се и у „Аналитици" а и у одговору патријархову на њу сномињу нека писма Иринеја хоповског, навешћемо, шта је Грујић у својим мемоарима о томе записао: „Овде треба да кажем, како је увредио Ивачковић (архимандрит крушедолски, потоњи патријар) натријарха. Г. 1847. умре игуман хоповеки Иринеј Радић, који је заветовао кад је умирао калуђере, да не јаве у Карловце ништа, док га не еахране. Калуђери учине тако, па после позову арх. Ивачковића, да прегледа игуманову оставину. Ивачковић нађе међу папирима игумановим приватна писма Платона, у коЈима је било места, која су била наперена противу митронолита Рајачића. Та писма однесе Ивачковић са собом у Кругнедол, пак их је ноказивао прво својим пријатељима, а после и епископу Евгенију, који му је савеговао, да их врати натраг Платону, и он тако и учини. Али Платон у „Аналнтици" својој спомиње та писма и каже, да их је предао по смрти Иринеовој један млади и лакомислени настојатељ Фрушкогорски иатријарху, и да за то патријарх мрзи на њега. Кад су читали Епископи „Аналитику" и мој одговор на њу, онда рекне патријарх., да он незна ништа за та писма, и да их њему није нико иредао. А Евгенија каже патријарху, да је он читао та писма код арх. крушедолског Ивачковића. Патријарх га упита дивећи се: код Ивачковића? Евгеније види, да је нехотице натрунио Ивачковићу, али је било касно, и одговори: јесте код њега. Кад се врати патријарх из Беча у Карловце, а он узмеједандан Стојковића, Каћанског и мене, да изиђемо у Гргетег. Уз пут сврати у Крушедол, и ту укори и изгрди Ивачковића пред нама, и заповеди му, да се не миче никуд из манастира." ** Од Шатонове „Аналитике" колико је нама нознато има два примерка. Један се примерак налази (бар по ениску) у београдској народној библиотеци, а други код једног овостраног родољуба. „Анадитика" је штампана у Бечу 1850. у књигопечатњи Јерменскога манастира на 8° XIV. 152 стр.

И ако се као што видесмо патријар Рајачић са владиком Платоном измирио; то њихово измирење није било искрено. Патријар је и на даље био љут на владику Платона, и гонио је све оне, које је Платон 1848/9. унапредио. Тако су књижевници Димитрије Поповић и Ђорђе Којанов Стевановић, више од три године били без парохије, Коларовић, кога је Платон 1848. произвео за архимандрита ковиљског, био је све до 1857. прост јеромонах. На посредовање управитеља српске војводине гроФа Коронинија, измирио се патријар Јосиф с владиком Платоном, а право је измирење међу њиме наступило тек тада, кад еу оно 1857. тадашњи архиђакон Герман Анђелић и протођакон ТеоФан Живковић, напустили двор патријаров, отишли владици Платону, и издали оставку, у којој рекоше: „да се повлаче у приватан живот, где ће се за спасење цркве Богу молити", а то све с тога, што је 9. Јунија 1857. патријар Јосиф произвео за синђела протођакона Јулијана Чокора, који је млађи био у чину и од Германа и ТеоФана. Владика је Платон посредовао између њих и патријарха ЈосиФа да до измирења дође, и да се не чини брука, којом се приликом патријар Јосиф уверио, да му владика Платон није непријатељ. Патријар Јосиф отиде после тога у Нови Сад владици у госте, и тако после 9 годишње заваде, наступи међу њима љубав и међусобно поштовање. Ова међусобна завада између патријарха ЈосиФа и владике Платона, није корисна била ни по њих саме, ни по нашу цркву. Да се није она испречила, питање је, да не би саветовања епископска у Бечу 1850/1. уродила плодом, овако је много и много времена утрошено у њихову међусобну распру, и не само да епископска саветовања не уродише никаквим плодом, него је тек 1852. у јесен одржан архијерејски синод ради избора владика. Ето верне историје — на основу архивских списа — распре између патријарха ЈосиФа и владике Платона.