Srpski sion

Стр. 42.

СРПСКИ

сион

Бр. 2.

Ми и овом приликом довикујемо иосланицима Србима иа земаљском сабору у Загребу, да у ирвом реду настоје на томе, да се номенути закони реципирају ил да сабор сходан закон њима донесе, којим би се изрекла потпуна верска једнакост међу хришћанима разних вероисповестм, који живе у Хрватској и Славонији

о мешовитим брачним парницама између иеточно - правоелавне етранке и евангеличко-лутеранеке. д. р. Што до 1867/8. у Хрватској и Славонији не беше посебног закона за верске одношаје, може се извинити тиме, што до тог времена загребачки сабор-справиште — не имађаше права да доноси и верске законе. Верски су се закони доносили и га Хрватску и Славонију уз суделовање хрватско-славонеких заступника на угарској дијети. Ал' што овамо од 1867/8. од когје времена хрватско-с^авонски сабор властан да доноси и верске закопе, нису уредили верске одношаје међу разним вероисповестима и донели нужни верски закон; то је за највећу осуду. Хрватска и Славонија норед својих силних примљених закона из Бахова доба, у погледу верских одношаја, изузевши XXVI. зак. чл. уг. сабора од 1790/1. и III. од 1844. равна се по разним иатентима и дворскнм декретима из XVIII. и XIX. века, због чега и влада у тим стварима така збирка, да се често не уму да нађу ни саме државне власти. Како је у поменутим патентима и декретима говор у погледу крштења деце у мешовитим браковима и ванбрачној деци и о верским прелазима, а тако исто и у номепутим законима; није чудо, што у њима нема никаквог наређења у иогледу вођења брачних парница између супруга разне вере. Једино у погледу брачних парница између римокатолика и акатолика, налази се

наређење у патенту и женидбеном закону за католике од 8. октобра 1856., о ком смо патенту и закону коју више проговорили у чланку: „0 разводу мешовитих браксва у Хрватској и Славонији", шго је изишао у „Богословском гласпику" 1902. од куд смо неколико примерака отштампали, и у II. поглављу општег грађаиског аустријског закона. Ну како се има поступати при мешовитим брачним парницама код не католичких странака; о томе нема нигде никаквог наређења. И кад нема никаквог наређења, како се имају такве парнице расправљати, држимо да би у таком случају наше конзисторије најкоректније поступале, кад би нримивши бракоразводну тужбу иравослав не странке, позвале евангеличко-лутеранску странку на изјашњење, да ли је вољна да одговара на њу или није. И ако је вољна, да се парница води као да су обе странке православне. Није л' иак вољна и не усхте л' да призна нашу конзисторију за надлежну, тада да наша конзиеторија странци оптуженој иостави заступнака — куратора ад актум —, као што чини код парница, где се не зна боравиште друге странке. Овако би се ио нашем мњењу имало ноступати код брачних нарница, где је ири склапању брака била једна странка нравославне, а друга евангеличко-лутеранске вере. А да се тако исто има иоступати и у случају, да су при склапању брака биле обе стране православне, па једна прешла у евангеличко - лутеранску вероисновест, не треба ништа друго да наведемо до ли то, да кад се по §. 66. „закона женпдбеног за католике" од 1856. у браковима акатоличким, кад једна странка нређе у римокатоличку веру, а друга остане у акатоличкој, акатоличка странка може обратити за развод брака своме жепидбепом суду\ јасно је да се онда тако исто и у браковима, где су обе странке биле православне, па једна пређе у евангеличколутеранску вероисновест, православна странка можа обратити за развод брака своме женидбеном суду — конзисторији — а не грађанском суду.