Srpski sion

Стр. 262

СРПСКИ сион

Б р . 10.

вади, В. види у цетињскол! архиепископу (!) природнога наследника патријарашке титуле." „Појмећи значај овога питања, ми нисмо могли оставити ову важну и интересантну раснраву непоменуту, остављајући српским државнидима да се постарају за начин, како ће се повређеним нравима срнске цркве дати потребна сатисфакција." Објавивши у 6. бр. излазак номенуте књижице г. Вукићевићеве, обећасмо, да ћемо идућом приликом коју више проговорити о њојзи. Како код уредника није реткост, да у листу обећају нешто, што не изврше, ипо се и нама као и осталим уредницима догађало; хоћемо да одржимо своје обећање бар у том погледу. Истина, ми смо се дуго колебали, да л' да се упустимо с г. Вукићевем и због исте његове „интересне" књиге у опширнији нриказ ил' критику, из које се може изродити полемика; и наиослетку смо се решили да се упустимо, па што Бог да! А колебали смо се с тога, што знајући осетљивост г. Вукићевићеву, побојасмо се, да нам и опет не добаци, као оно у 29. бр. „Нашег доба" из 1896. у чланку: „ Рецимо још коју", како и нас „често наводи иростратски вагон", да је и нама „срце и душа истицати се, како ми више знамо и боље разумемо него сви други људи, а врхунац нашег уживања у томе је, када се окомимо, да поједине идеале народне, који цео српски народ крепе и одјшевљавају, сатремо и у пепео претворимо", те наспоменувши наше писање о српској застави, 1 — рече — чиме учинисмо онако исто иростратско дело, као што учини г Буро Даничић иденфиковањем српског језика са хрватским." Поменуте 1896. рече г. Вукићевић својој милој Србадији, како нас често наводи иростратски нагон за писањем из похлеие за личном\ сујетом и иростратском славом, с тога, што се ми усудисмо протввословити му и тврдити, да је бивало администратора удових епархија и невладика. А како је у том питању заузимао и г. Вукићевић исто становиште ког су заузимале и наше опозиционалне — народне странке, што у осталом није био код њега увек случај; није чудо, што је ту прилику употребио, да мало поврати изгубљену популарност, у чему 1 Ми тврдиомо и доказаомо кад је и како је постада сриска застава у књижиди : „Ево, шта оте нам криви!"

је у неколико — бар код радикала — и усиео, што се види не само из тога, што је на народном збору у Н. Саду, сазватом да даде одушку своме увређеном чувству над варварствима Септембарским од 1902. у Загребу, главну реч водио, и пожњео оно силно „живео", него га новосадски радикали изабраше и за скупштинара чисто радикалске скупштине црквене. Па како г. Вукићевић и у поменутој својој „интересној" књижици нретреса — или као што млађи срнски књижевници милују рећи „третира" — питање о томе: ко је црквеноправни наследник пећске — српске патриЈаршије, те тврди, п,а нико други не може бити, нити нато имаправо, до ли црногорско-цетињски митрополит, — а то бар није тајна, на каквом добром гласу стоје Црногорци и њихов Гошподар—;јасно је, да смо имали основаног разлога што смо се колебали, да л' да се упустимо у писање приказа — критике иоменуте работе г. Вукићевићеве, и у њему да иобијамо његову тврдњу. Ну, као што рекосмо, напослетку се решисмо да напишемо на њу ириказ — критику, а на тај нас смеони корак осоколише, колико докази што нам стоје на расположењу, којима смо у стању оборити поменуту тврдњу г. Вукићевићеву, толико и ћутање наших историчара и богослова, који се не обазреше на позив г. Томићев, те не скренуше пажњу на поменуту г. Вукићевићеву работу, било, што се слажу са назорима и тврдњом г. Вукићевићевом, било што из бојазни за своју нопуларност сматраше за опортуно, да својим побијањем омиљене у народу г. Вукићевићеве тврдње, не нашкоде својој популарно« сти, а и себи у даним приликама. 2 Како нама не данас, но никад ннје била девиза популарност, — до које се може и сувише лако доћи и до које многи и многи долазе —- но истина, без обзира да л' се њом дижу или обарају, по нашем уверењу штетни идеали народни — који су много пути више штетни но корисни народу, међу којима има, које су наши највећи непријатељи знали народу нашем улити у цушу и срце —; то се и при писању овог нриказа — критике на поменуту г. Вукићевићеву књижицу, ни на што друго не ћемо обзирати, до ли на истину односно на чињенице, 3 Пошто је ово већ бнло сложено, добисмо 225. књ. „Летоииса " Митице српске у којој се налази добра одена и њена црава вредност.