Srpski sion

СРПСКИ

сион

Бр 10.

данас је тако поцеиано и раскомадано, да ОСИМ призренске, нема данас ни једне друге епископије, из које би се пећска српска патријаршија образовати могла." п О|шске православне епискоиије у краљевини Србији и кнежевини Црној Гори, са прегласом незавиености ових држава, послале су за себе самосталне и независне ав10кефалије. и „Српске пр. епископије у Босни и Херцеговини са окупацијом ових земаља од стране Аустро-Угарске, постале су по закљученом уговору између цариградске патријаршије и аустроугарске владе такође у ствари самосталне и снмоуправне." „Ђистенђилска и Самоковска — — те су данас саставни делови бугарске ексархије." „Маћедонске дијецезе — наиме скопљанску, велеску, оридску и солунску — од којих прве две потпадаше под сриску нећску патријаршију — одцепио је данашњи султан турски самовољно својим бератом од 1892. од цар. патријаршије, те их анектова бугарској ексархији, којој су и данас фактично потчињене. 5 „Од целе некадашње српске пећске иатријнршије остала је данас једна једина призренска, 6 која још под цар. патријаршијом стоји и није придружена другој којој помесно.ј автокефалаји." „Турски султан и цариградра патријаршија „који су 1766. анектовали целу српску патријаршију са свима њезиним дијецезама 7 — као да су вољни данас да успоставе српску пећску иатријаршију; али на жалост немају је од куде успоставити, јер они осим призренске (односно скопљанске) диједезе све је друго разнесено, распоклањано и окупирато. За једну пак призренску (односно скопљанску) дијецезу није вредно да се оснива самостална автокефалија, а нема ни смисла такој автокефалији која под собом ни једног суфрагана епископа не би имала " „Ако се дакле ти велики успеси, који се српској дипломацији у Цариграду ириписују, у томе састоје: да ће турски султан наименовати српског митроиолита у Београду за српског пећског патријарха, — ли да ће ее дана5 Скопљанека не, иошто она и данас нотпада под цзр. натријаршију, што је на другом меету у иетом чданку и г. Вукићевић наепоменуо. Д. Р. 6 Сем н.е и скопљанека. Д. Р. 7 По томе дакле и цетињску, која је у то време под њу потпадала, д. р.

шња призренека дијецеза проглаеити пећеком патријаршијом и подићи на етупањ автокефалне цркве; то еу тако незнатне појаве, према којима би ерпеки народ еаевим равнодушан могао бити, јер то еу формалноети, из којих велике и етварне црквене или народносне кориети по ерпеки народ никако поетићи не могу." „Жалоет је велика, да је пећска српска патријаршија, која је пуних 500 година била црквено средиште целокупног српског народа, силом светских догафаја данас у тај положај дошла, да ее о њеном уепоетавлењу озбиљно ни миелити не може " Окрививши за то г. Вукићевић руску дииломацију, а у првом реду руског посланика у Цариграду Игњатијева, што је њиховим заузимањем установљен бугарски ексархат, под ког су потпале и неке некадашње српске еиископије, те давши савет српској дипломацији, да поради код порте „да се бугарски епископати у Скопљу, Велесу и Ориду укину, да се споје са призренском дијецезом и да ее у томе оквиру оенује ерпека автокефална црква у турекој царевини." Не могне ли рече то учинити, нека поради на томе, да се у тим дијацезама Срби поставе за епискоие, и „ако српска дипломација у том правцу кадра буде у корист пр. цркве и срп. народа у турској царевини код порте и у фанару успешно порадити, онда ће јој велике заслуге сваки Србин радо признати. Али да туреки еултан именује ерпеког митрополита у Београду за пећеког патријарха, или да ее призренека дијецеза проглаеи пећеком ерпком патријаршиЈОМ, томе се Срби, који су разумни и озбиљно мисле радовати не могу; за тај илузорни уепех није вредно да се деле бакшиши у Цариграду, и да се цариградском патријарху плаћа годишње 15.000 динара." 8 Ето шшо је 1894. писао и какво је мишљење имао г. Ђ. Вукићевић о пећској српској патријаршији! А како је 1894 о њојзи писао, и какво има мишљење о њојзи, видиће се из следећег. Дочим је г. В. за поменути чланак у „Нашем Добу" рекао, да га је написао „на пронесене гласове, да ће поводом посете краља Алек* Цицеро ренесанц је наш. Д. Р.