Srpski sion

В р . 19.

ОРПСКИ СИОН

стр. 561.

Ма да је како човек млад, скоро дође у дом етарости, особито ако иде путем сладострастија к њој. Уживај полако, што ти је природа дала. Оио што је нуждно, близу тебе лежи. Само што је излишно, коптта труда. Не треба све двјеће у иролеће узабрати. јер знамо да ће зима доћи, кад неима цвјећа, а и оно мало што она произноси, само слабо мирише. Пак и то само цвјеће морао је човек рано разсадити и брижљиво неговати. Благо оном човеку, који је јошче млад будући, у будућност погледао, који је умјереностију, кој.у книге наше церковне, царицом свију добродјетели називају своје здравље сохранио, движением и дјеланием крјепост задобио, и изкуством себи мудрости сабрао, и читањем добри књига своју памјаг украсио. Старац са овакима изкосницима и подобијама обогаћен, јест чести достојан, као развалине старе какове церкве, јест једном рјечију блажен човек на овому свјету. Но чини се, као да најпре мора цвјет тјела отпасти, аак онда тек плодови духа сазрјевају. Покојник наш, иравосавни восточне церкве Ечископ темишварски Пантелејмон Живковић, рођен је у Ср. Карловци 1794. от убогих родитеља. По совершенију мањи и већи школа у Карловци са добрим успјехом, јер је један от перви ученика свагда био, отишао је у Пожун ФилозоФСке науке совершити. Кад се дома врати 1816., буде као проФесор у I. школи латинској намјештен, и вкуна је ишао у Богословију приуготовити се за чич свештенички. Љета 1817. постао је проФесор пете и шесте школе у Гимназија, које је звание до воскресенија 1820. љета отправљао. ЈБета 1818. и 1819. његов ученик будући, имо сам прилику видјети и увјерити се да је он, као млад човек, хотећи своме званију довлетворити, често до полноћи у својој собици латинске и њемачке ауторе читајући, свое и тако слабе очи напрјагавао, и право рећи покварио. Не имајући изгледа у чин свешчени ступити, остави проФесорско звание и отиде у Арад к покојному Павлу Черноевићу, гдје је 2 или 3 године пребивао дјецу орпаки аион Ш4,.

његову возпитавајући. Потом дође овамо у Виену учити се економији, да би по том као ц. к. чиновник екопомие памјестити се могао. У 11 љету његова овде нребиванија буде писмено позван от покојнаго незаборављенога нашега между Архиеписконима Нестора Стефана Стратимировића ступити у чин монашески, он томе посљедуе и већ љета 1831. буде Архимандрит Раковачки, а потом љета 1834. епископом далматинским. Овдје је мало време пребио, будући да је рано смерг епископа будимскога Јустина, њега без његова прошенија на желание А.рхиепископа у Будим га премјестила љета 1835. Потом по смерти епископа темишварског Макеима Манујловића, као најстарији епископ буде у Темишвар премјештен. Љета 1848. при возродившејсја побуни у частима Венгарске и Аустрије вообшче, крјепко је держао страну свога владјетеља, није соизволити хотјео, да се конгрес сербски держи у Темишвару месеца Јунија, будући да ту онда наш верховни иоглавар церковни свјатјејши патријарх не би присутствовати могао, и тако за показану с опасносгију живота приверженост к својему монарху, ову добродјетел којом се наш род и наша церков свагда отликовала, знамо да је љета 1850. тајни царства совјетник и командир ордена св. СтеФана постављен. Обаче суђено би, да за кратко ове њега украшавајуће царске милости лиши, јер ето га смерт неумитна у 56. љету вјека најде. Нађе га у весма незгодно време за нашу церков. Обаче судбама божијма безусловно се повиновати и њих хвалити, дужност је наша христијанска. Што је као епископ добра учинити могао, то је учинио. А код нас, у нашима овдје обстојателствама, доста је, ако епискон умирући рећи може: се аз и дјети, јаже ми дал јеси, ни једин от них погибе, точију син погибелни. Позната нам је не мање његова реввност ко благочестију и к церкви нашеј, а где је год ово сјеме, не може зле плодове иризнести. Позната је ревносг о возврашчении епископату темишварскому, из38