Srpski sion

С тр . 722.

СРПСКИ

СИОН

Б р . 25.

као и ратар, често је изложен угњетавању и мучењу како својих духовних тако и световних власти. осмо поглавље. 0 суставу грчке верске уније. Нод суставом грчке верске уније разумем онај илан сретстава, којим се иде за тим, да се у дарској држави они, који су од римокатоличке цркве одп ,лк(?!) или такозвани одпали Грци, мало по мало оиет овој присаједине. Тај сустав, што га је саставила верска верност и државна мудрост одобрила, може се посматрати са два гледишта, наиме са стране рели = гије и политике. Пошто је смер прве у овоме једино или само на унапређење будућег и вечног блаженства управљен, то се мора њено добро с богословског и само с таковог основа извести, који не спада у план овога дела. Предметом дакле проматрања мојих сустава уније, не ће бити питање да ли је он богословски добар, него је ли политички добар, т. ј. да ли је за опште добро користан ? У царској држави живи преко два милиона Грчко-несједињених, и то понајвише у провинцијама, које граниче с Турском, као у Хрвагској, Славонији, Срему, Тамишком Банату и Ердељу, који служе као неки живи зид прсобран — проти унадању Турском. Знатан део тога народа, који је иознат под опшгим именом Илирски народ, ирешао је за, владе Леоиолда на цозив тога цара под водством свога Патријарха из Србије и Босне амо у царске земље, да споји своје оружје с оружјем царским, који је тада заплетен био у тежак раг са Отоманском портом. Миран посед њихов У новонасељеним крајевима и неограничена слобода савести, поред других у илирским народним привилегијама ујемчених милости, биле су награда за њихову савесну верност и храброст, и они постадоше у својим кућама мирни, уживајући спокојно те користи све до смрти Карла Шестог. Врло .је вероватно, да је план уније, којега је изведење ревнитељима религије дуго на срцу лежало, државна мудрост попримила и одобрила тек у оно доба, кад су доласком на нресто руског цара Петра III. иолитички одношаји између Аустрије и Русије наглу и|)омену иретрпели, наиме: онда се почело у обзир узпмати, да сродност религије иривлачи један

народ другом, као грађанина грађанину, те би то у случају каквога рата с Русијом, држави опасно бити могло. Ово мишљење добило је још већу важност онда, кад су се многи Илирци изселили из царске државе у Русију и тамо населили нову нровинцију под именом „Нова Србија." Подозрење, које се пришпвати почело верности тога народа, било је очито, и ширило се сваки дан све више пакосним претпоставкама оних, који су налазили у својој себичности тајна и увек нова срества, да осумњиче мишљење тога народа влади и њихову религију омразе. Опште Је скоро свуда мњење полтало, да прваци тога народа стоје у иота-јној свези с Русијом, и да њихове владике исту свезу подржавају редовним дописивањем. Те предрасуде постоје шта више и међу онима, који трговину народну у рукама имају и могу, да се увере о лукавштини њиховој; своје марљиве приврженике можда ни из каквог другог узрока, него с тога, што радије волемо за оне коју нам ни су мили, више зло да верујемо, него ли добро. План унијаћења, који се сматрао као нужно срество, да се сигурност наше државе с те стране утврди, и изгледао је повољан за мир и поредак, у нади, да ће донети оне велике користи, које држава добија од јединства религије својих грађана, и то је био нов повод, да се остварење његово ускорило. Сасвим је природно, да су се при избору срестава, блажија срества прешостављала насилним, те се очекивало, да ће се пре доћи до цељи полаганим деловањем оних ирвих, него пренагљеном силином ових других, која би лако могла наићи на опасан отнор. Себичност, тај снажни покретач људског рада, дала се одмах на посао. Ослобађања, делења милости, унанређења и мировине с друге страее, била су срества за обраћање, која су стављена место уверења и која су требала да унливишу на вољу тога неученог народа. Сад се почеше привилегије народа илирског, које зајемчавају нона.јире слободу савести, мало по мало крњити, састављени нацрти за просвету и изображење народа тог под разним изговорима, уништавати, зидање и оправке цркава отежавата, обављање службе Божије и у самим приватним кућама забрањивати, црквене књпге и прве наставе у вери