Srpski sion

Б р . 12.

СРПСКИ

СИОН

О гр . 345.

јана; част ми је умолити је, да. га изволи пречасној Конзисторији на даље уредовање отслати. У Н Н. Н. Пречасна Конзисторијо ! На огнову високог налога пречасне Конзисторије од бр. К , част ми је у прилогу доставити јој на даље уредовање састављен занисник мзмеђу несагласно живећих супруга Н. Н. мојих парохијана, из ког се види, да ми је исиало за руком, да их измирим. (Ако му није испало за руком, да их изиири, тада ће ставити.) Како ми поред свег мога настојавања, да их измирим, није то за руком испасти могло, пошто тужитељ или оптужена странка не даде се никако приволети к измирењу, тврдећи, да са својим суиругом или својом супругом не може никако више живети, јер је у-верен — на, да се он — она не може поправити ; усуђујем се своје мњење изрећи, да јз разлог тужитељев или обтужене за неизмирење дато основано. јер је тужитељ — отужепа странка у истини незгодна личаост — овде се може на> вести све што се може навести за оправдање неизмирења. У Н, Н. Пречасне Конзисторије Н. Н. V парох.

Манастир Кувеждин и Дивша. Д. Р. У „ Оаису сртжих (ррушкогорских манастира " од 1758., који је опис излазио у овом листу за 1903. и 1904. а ово дана изишао у засебној кљизи, код ман. је Кувеждина на стр. 183. речено, како ман. Кувеждин и Дивша имају заједничку привилегију, и у њему се ман. Дивша наводи као Филијал. Ал и као Филијал имао је ман. Дивша свога засебног игумана и братију, који су самостално уирављали манастиром. У онису се Дивше саомиње Нетар Јовановић из Новог Сада као ктитор, који је до 1758. приложио 300 Фор. 1744. науми иатријарх Арсеније Јовановић Шакабента, да и Кувеждин и филијал Дившу стави као метох нод манастир у св. Гори — лавру — Хиландар.

На тај глас, упутише му знатнији Срби из околине манастира Дивше следећу молбу: Блажењејши велики Господин Госиодин Архиепископ и Патриарх Всемилостивјејши Господин и Архипастир Наш! Са сим в покорности вашему Блаженству, ми долу подписати сасједи сушче св. николајевекија обители Дивше молити се смирено и препонизно Ваше Блаженство нридихом поради того реченаго сад монастира, јегоже В. В. (како смо разумјели изволисте под свјатују славеаскосербскују лавру Хилендар подложити с кувеждинским монастиром заједно) да би того В. Б. не чинили, но пак даби сте изволели смиловати се на онују св. црков ашче и мала јест, да би и она в числу прочих монастиреј цавтјела, ибо и њеколико година има что ми знамо да јест била коначпому запустјенију подпала, и слава Господу Богу по јеговој милости великој, тогда \ нрво кад је Г. Архимандрит пекски Василии ондје њекое време поживил, и он из заиустјенија јелико толико колико је могао подигао, и кое что поновио, а после његова отшеетвија, иак ови сиромаси калугери Василии и Нил, и она два старца, како су ондје дошли, и с благословением В. Б. намјестили се, не мало како церков, тако и келице и проч. мало големо иодигпули и управили, а све с њиховим еастојател1-твом и трудом тшаливјејшим, и доииста не можемо како рећи, обаче и болше поправило се чини се нам, него ли и монастир Кувеждин, кои и грунге не мале има; а кгитора једнога из варадинскаго шанца Господара доброга имају, кои докле је год жив, објешчал се помагати, најпоеле и сам ондје в монашеском чину живјети и умрети намјерает. Такожде и ми, кои се близ того монастира находимо, јелико моглисмо, јесмо помагали и помагати хоћемо, зачто видимо да имамо гдје и оних сиромаси монаси коису ондје приобшчили јесу, нам врло људи повољни, и прави су се домаћини у свачему оној цркви иознали, и раде церков држе, само како су се преварили з с Кувеждином поцјешали, от оного времени њечто страдати и немир имати нађоше, а ваистину Божиеју јест она св. церква баш сад с њих иропјевала, и јешче