Srpski sion

вр. 20.

СРНСКИ СИОћ

Ожг. 56

готово се имају поред референта спремати и размишЈвати о заданом питању предсједниди братских сабора — окружни протопрезвитери, којима добро долази и то, што се израђене расправе њима подносе најмање осам дана пред братске саборе, те могу за времена уочити, у ком би се правцу имала повести у братском сабору раснрава, да се питање исцрпно расправи и реферат са предлогом надопуни. И само исцрпно расправљано и пастирском праксом освијетљено питање може донијети плода, служити подлогом даљег успјешног свештенопастирског рада, а млађима руководством" у почетном раду њиховом. За то епарх. конзисторија ова захтјева и овога пута, да сви свештеници учествују у ријешавању заданих темата и очекују, да ће свештенство добро схватити оправданост тога захтјева и удовољавати тој дужности својој. На основу пак израђених расправа, закључака братских сабора и данашњега свештенопастирскога раца овоподручнога нарохијског свештенства у правцу заданог питања, налази епархијска конзисторија ова подручно си парохијско свештенство уиутити, опоменути и умолити како слиједи: 1. Послије тачнога вршења у одређено вријеме Богослужења са ироповеђу, катихизовања школске младежи, удовољавања по требнику потребама појединих парохијана, долази одмах дужност духовног руковођења и управљања пастве у њезином богоугодном хришћанском животу, која се врши обилажењем пастве свагда и свуда као пастир добри и учитељ благи. Та је грана пастирскога рада на жалост напуштена, а ако се гдје и врши, не вриш се као стална пастирска дужност, него припадом. За то је епархијска конзисторија овогодишњим заданим гштањем имала намјеру, да свештенство подсјети на ту врло важну дужност његову и на вршење исте опомене. 2. Оваки свештенопастир дужан је познавати своју паству. Не може се рећи, да свештенопастир познаје паству своју тим, што ју виђа на сокаку, у цркви на Божић и веће празнике, на исповиједи једном или ни једном, шго зна да се овај зове Петар, онај Паво; овај је богат, онај сиромах; овај је ратар, онај занатлија; овај ожењен, онај неожењен; овај жив онај мртав. Оваково се познавање тиче тијела, а Спаситељ је поставио нас, да чувамо душе. Душа пастве треба да је свештенопастиру отворена и позната. Коме су душе познате, рећиће: Петар не долази у цркву, Паво се не исповиједа; овај је среброљубив, онај одан пијанству; овдје је нестало вјере, ондје се укоријенила псовка и грдња; овај се уселио у нову неосвећену кућу, онај умро без исповиједи и т. д. И кад свештенопастир буде тако познавао паству своју, тада ће по заповнјести Господњој да слабе кријепи, болне лијечи, рањене завија, одагнане натраг доведе, изгубљене потражи, и моћи ће са Пастиреначеоником Господом Исусом Христом рећи: азж ес/ић пастмрн доврми: и знак> /мод, и знактх / иоа , .. . и м к> поиагагс зл окцм. 3. Да си свештенопастир прибави потребно знање о својој пастви, мораће заћи кроз повјерено му стадо, кроз виноград Господњи, и упознавати у душу свакога свога парохијанина. За то је сваки свештенопастир дужан, чим дође на ново мјесто службовања, обићи сву парохију своју, походити све своје парохијане, идући из куће у кућу тако, да не смије мимоићи ни најбједније колибице најсиромашнијега парохијана свога. Ту разговарајући ш њиме о свјема потанкостима „погичппи житеиски^х" и сазнавши све што му је о њима знати потребно, згодно ће прећи, тако, да тај прелаз не буде сувише нагао, на религиозно-морални живот његов и цијеле породице његове, водећи сам о том вјешто разговор, док не сазна о том све, што уопће ваља да знаде. Обилазећи и каснпје у више наврата тако парохијане своје, стећи ће свештенопастир потпуно повјерење цијеле пастве своје у толикој мјери, да ће они видјети у њему свагда пастира свога доброга, коме