Srpski sion

Бр 25

СРПСКИ СИОН

С тр . 387.

божји, сведок толиких столећа и догађаја у љима, споменик старе славе српске, који би међу спомоницима српским бно за цело једлв од најстаријих и најзнаменитијих — порушеи је из глупостн и неразумевања, из просте шпекулације на варварски начии, штозаслужује најжешћу осуду. Овај варваризам приписивао се досада на терет сиротом<л пгуману Савн Стојчевић. и игуман Мирон има у Историји својој једну белешку о томе, која гласи : „Покојни игуман бођчнски Гедеон Ђурић био је у то време овде (у Ковиљу) намесник и приповедао ми је (Мирону) да је казао игуману Сави : Зашто хоћете да рушите ову старину?, а он му оговори тихо и благо: А шта ће нам стара црквз, кад имамо ову велику; она ружи изглед порти а и материјал употребићемо на оправку зграда!" — Ова белешка Миронова је скроз неоснована и тенденцијозна, да представи игумана Саву као необразована и глупа калу^ера, који ради „изгледа порте" даје порушити стари споменик од неоцењене вредности. Но није тако било. У архиви ман. Ко виља нашао сам концепат једног извештаја игумана Саве, управљеног на патри јарха Рајачића, у ком (по свој прилици на позив патријархов, ког у архиви нема), јавља зашто је поругаена стара цр* ква. Исти извештај, доносим овде у целости, да би се видело, коме се управо има у грех уписати тај нечувени вандализам. „Ваша Свјатост, Гдине и Благодјеју милостивјејши! 0 том, коимје поводом воспосљедовало порушение ветхија манастира Ковиља церкве сљедујушчија основателнија доводи покорњејгао во краткости поднести усуђујем се. — Кад је В. Свјатост год. 1850. из престолна града виене у Даљ дошла, предстао сам ја нижајгае подписани тогоже года пред вос кресение Вашој Свјатости с том покорњејшом молбом, да би ми извјестна сума новца из вароднога фонда на времја узајмљена била, и онда је том приликом В. Свјатост мени наложиши изволила да ја ири возобновлепију Монастмрја материјал, рекше плинти, како от арочега излишнаго

зданиа, шако и ветхија церкве уиотребим из иризрениа шого, што се нема с чим све оиравити и издржавати. На основу иредна веденог устмено мени даног високог налога Ваше Свјатосши, усшроио сам ја дне 22. (ребр. 1851. с мајстори Стефаном Новак и Јосифом Чик контракт, ио коему и зидине вешхија церкве, које су веома дубоко уиале биле, иорушити и плинши, ради уиотребленија на зидање монастира очистити обвезани бнли јесу. Тако устројени у својој форма контракт под 11. фебр. 1851. N0 17. чест. епарх. консисториуму ради предсмотрениа, прочтениа и негли одобрениа поднесох, котори п<>д 15. фебр. 1851. N0 54. дјејствително по цјеломе своему содержанију и потвержден јест и топрв дне 5. марта т. л. иорушеније ветхија церкве и возобновленије монасширја и зеликија церкве восиосљедовало јест*. И тако виновником рушења те старе светиње би баш сам патријарх, кога јога иданас радо називамо „мудрим јерархом", а конзисторија, под председништвом још „мудријег" потоњег Арсенија V. 3 одобри то рушење и не на^е се у конзисторији тој нико, да тај нечувени варваризам спречи! Жалост и срамота! Звона старе цркве украли су и однели са зобом Мађари и архимандрит хоповски Патрикије Попеску, као администратор арадске епископије пише 23. фвбр. 1851. из Арада игуману Сави, да су и ковиљска звона, са још 120 —130 других звона тамо, и зове га да дође и види која су његова. Игуман је услед тога отишао у Арад и вратио звона, која и данас стоје у звонику овдашњем дрвеном , који чека свога ктитора, да буде зиданим замењен. И тако је стара црква ковиљска, тај живи сведок минулих векова порушена и са земљом сравњена тако, да јој ни трага није било, чак ни дрвени крст није означавао место олтара, где се вековима принашала бескрвна жртва! Од како сам дошао у Ковиљ за настојатеља г. 1899., мучила ме је непре* Арееније Стојковић, архимандрит гргетешки, био је у то доба уиравитељ бачке дијецеве, и цоетао еписко ■ пом будцмским 1853., пошго је Платон Атанацковић г. 15 .. цосде спора са Рајачићем прешао у бачку епархију.