Srpski sion

Стр. 890

СРПСКИ СИОН

Бр. 25.

Макаријев гроб. (Свршетак.) Ко је прочитао напријед наведену цртицу г. Кукића у „Народним Новинама", па прочита и ово, гато сам ја мало прије навео, увјериће се заиста о ономе, о чему сам се и ја увјерио. Питам ја сада, да ли је за исмијавање калу^ер, као што је био Макарије? Ја држим да није! Човјек који је ето био толико одан дужности својој, да пада жртвом те дужности сврје, мислим, да заслужује свако признање и похвалу, а не исмијавање. Но, Макарије је по Кукићевом приказу послужио њему као средство, да искали срце своје на садашњем братству Гомирском ваљда зато, што је садашњи настојатељ казао Кукићу (као што К} 7 кић рече, да је Макарије говорио сваком, ко би му дошао) прошле године, кад је једном дошао из оближње гостионе око поноћи у манастир, да га прими на конак ово: „Ако имаш посла самном, дођи ми сутра, а у манастиру нема мјеста за спавање". Кукић је по селу (Гомирју) о томе говорио и казао, да ће се настојатељу на дочеку „финим начином" осветити. Што је ето и учинио. Мислим, да сам до сада довољно доказао, да сам погодио мисао г. Кукића, а да ту његову мисао илустрирам још боље, буди ми дозвољено, да овом приликом кажем, ко је тај „Никола Ставков Кукић" и да укратко предочим прошлост његову. Никола Ст. Кукић, то је ево, као што се види и зна, сада „књижевник". А какав књижевник, види се из његове работе „Макаријев гроб". Књижевник дакле, који на рачун једне свете институције (монашке) црпе на недостојан начин књижевнички капитал. Тим и таким својим књижевничким радом, поноси се он и миого до себе држи, кад ето понижава калуђерски чин, у који је и сам ступити хтио. „Та и како да не буде поносит"! У Дубравама свом родном мјесту „изучио је само нормалку", па је онда дошао у Гомирје за „манастирског ^ака", гдје је до своје 22-ге го-

дине „радећи све пољске послове, а по потреби и стоку чувајући" читао, учио и спремио се тиме ето чак и за књижев' ника -—- оваквог какви је, ал' је ипак књижевник порећи се неда. — Псалтир читати, св. Писмо и тима сличне књиге, затим „није много пријањао". Књиге сваког садржаја, само не богословског, чи • тао је увијек крадимице — по властитом признању — и у толикој мјери, да је редовно заборављао на своју манастирскођачку дужност. Опазили су калуђерц код њега (Кукића) „вољу за читање" свакаквих, па чак и неморалног садржаја књига, по којима је — рекао бих — и удешавао начин свога живота, па ваљда због тога „није могао у манастиру дочекати онога времена, кад га је требала .украсити црна риза и камилавка"; јер су га истерали из манастира. Истеран из манастира, отишао је у Епископски двор, да потражи заштите, гђе је из милосрђа и узет у заштиту и задржан на искушењу у Епископском двору. Но пошто је и овдје његова наклоност чедности и моралу убрзо избила на површину; мораде бити и из двора као манастирски искушеник отпуштен. Послије тога лутао је неко вријеме по свијету, док не постаде агентом код твртке Петра Николића у Загребу, гдје се није Бог зна како дуго задржао, ваљда због тога, што би тим његовим новим занимањем, штетовала књига и журналистика народна. — Вио је и комисионар „Српске Књижевне Задруг", кога је комисионарства такођер ненадно разријешен. Послије тога прими се код пословне тврдке 1 ј Ма&ека у Загребу (пословница за исељавање и отпрему путника у иноземство) посла, да облијеће вароши и села широм цијеле Хрватске и Славоније и наговара безазлени и лаковјерни народ, да се сели из домовине и постојбине своје. Но и одатле га нестаде. Сад пак, кад није имао никакве споредне дужности, ода се сасвим на »књижевничко поље«, те написа доста опшир ну приповијетку под насловом „Осветнпци", за које „дјело" — као што сам рече — није скупио прихода ни толико.