Srpski tehnički list

А 7

БРОЈ 9.

У Београду Недеља 4 Марта 1912. г.

0

ГОД. ХХи

у

СРПСКИ

ТЕХНИЧКИ ЛИСТ

ОРГАН УДРУЖЕЊА СРПСКИХ ИНЖЕЊЕРА И АРХИТЕНТА.

САДРЖАЈ. Пристаниште код Прахова од А. стр. 57. Опомена за времена од Јпо. Нешка Смиљанића шефа беогр. каналилизације. Технички радови у окр. крајинском у 1911 год. од Свет, Јовановића вишег окр. инж, стр. 62, Распис, —

Члановима Удружења.

Пристаниште код Прахова.

Решење питања о подизању пристаништа на Дунаву код Прахова постало је акутно. (О њему ће се донети коначна одлука у најскоријој будућности — тако рећи сутра. Да није предлог закона о концесији, који смо саопштили у прошлом броју нашега Листа, био поднет једној Народној Скупштини, која је већ била на умору — вероватно да би према непојамној журби меродавних фактора предлог о концесији данас већ био озакоњен. По свима знацима судећи на надлежно: ме-

сту се сматра да је предлог о концесији само привремено одложен, и ако је наишао на врло неповољну оцену и у Државном Савету и у стручним круговима и у широј јавности. Међутим, по нашем дубоком уверењу, ово питање није довољно расветљено ни са једног гледишта, услед чега се може десити, да недовољно обавештени меродавни чиниоци донесу одлуку, која ни у ком случају не може одговарати интересима наше земље.

Ми техничари врло добро знамо из досадањег искуства да се погрешке, које наши политичари чине при решавањима техничких питања, бележе увек на наш рачун и на наша леђа. Стога је наша дужност, колико према отаџбини толико према себи, да у ово питање уђемо детаљније и да, указујући на погрешан правац, којим се пошло, предочимо зле последице, необазирући се на то да ли

ће меродавни наш глас чути или не.

Пристаниште на Дунаву, једина одшкринута врата кроз која Србија може проћи

у случају економског притиска од њених суседа, као копча сувог и воденог пута, јесте саставни део и главна станица наше.нове железничке мреже, којој ће бити упућена роба и трговина из целе Источне, Југо-Источне и Јужне Србије да је Дунавом преда независном, морском путу. Преко двеста милиона динара Србија је нашла и утрошила на подизање железничких пруга, чија функција има да служи пристаништу, а за главну станицу свију тих пруга не може правилним путем да створи неколико милиона динара, него њено извршење и експлоатацију даје у стране руке концесијом за шесеш година, мада је већ једном скупо платила своју концесионарску политику и мада пред собом има слику Београдске Општине, која је се, дајући концесије за саобраћај и осветљење, лишила својих најсигурнијих прихода.

Своје железничке пруге наша држава сама подиже и експлоатише не тражећи строго да се рентирају, да би олакшавајући трговину, промет и саобраћај, потстакла на што интензивнији рад своје грађане, и да би у моменту каквог заплета имала у пуној својој власти своје главно саобраћајно средство; пристаниште пак, које ће сто пута више служити истом циљу, уступа концесијом у стране руке, ма да су све европске државе, па чак и Француска, која је већину железнице. дала приватнима, задржала пристаништа због њиховог великог привредног и политичког значаја или у својим рукама или у рукама појединих општина.

А да би се овај поступак оправдао износи се: како је технички и административни