Srpsko kolo

Стр. 4.

СРПСКО коло

Год. II.

падај. Ову су вест дочекали с радошћу сви пријатељи Русије. У прогласу своме, каже Куропаткин, да је дошло време да руска војска креие напред и да руски аојник покаже, што може. Шта је понукало Куропаткина, да пређе у нападај, то се не може знати. Према вестима, по којима се просуђивало стање руске војске, држало се да он не може тако брзо после Љаојана прећи у нападај. Међутим он је прешао из одбране у нападај, али од понедељка прошлог до четвртка Руси нису могли у своме нападају напредовати. У среду и четвртак на целој прузи нападаја Руси су сузбијени према Мукдену натраг. Битка траје још увек и није до суботе решено, чија је победа. Ој{о Портартура се непрекидно води борба час јаче, час слабије. До данашњега дана Јапанци нису постигли оних успеха, каквима су се надали и за које су жртвовали неколико десетака хиљада људи. Јапанцима се сада почиње замерати и са стране њихових пријатеља, зашто нису ударили одмах свом снагом на Куропаткина, а Портартур само опколили с онолико војске, колико је потребно да се једна тврђава држи опкол>еном. Овако су везали за Портартур око сто. хиљада људи, изгубили већ досад код јуриша и нападаја преко педесет хиљада мртвих и рањених, а тврђаве нису заузели. Генерал Стесељ показао је до данас нечувени војнички дар у обрани, руска војска нечувену храброст и издржљивост. Цели свет диви се овим јунацима и његову запов.једнику. Р\}С1{и војниј^. Један руски официр с бојног поља овако описује руског војника у војарници и у борби: „Нигде не може човек да позна душу руског војника, као у војарници. Доброћудни Рус, као год што воли да живи исто тако воли и да жртвује свој живот. Он припада оном свету, који врло радо иде у рат, и ако воли мир. У логору око ватре пева о светом Бајкалу или о матушки Волги или о својој Украјини, и не мислећи на ново проливање крви. Ако где год нађе комад новина, он га завије у цигарету да га испуши, ако нема дувана, али је задовољан и димом од новина. Ако се нађе гдегод хармоника, онда играју „Козачку". У логору је исто тако невино задовољан као и у селу. У логору се находе и китајски дечаци, који се егзерцирају држећи штапове у место пушака, те тако забављају војнике, а затодобијају чорбе од кеља и таране. Када се у лоГору крпе, зашивају одело и чизме, и онда падају шале са свих страна. Врло често од свога јела поклањају си-

ротим Китајцима, јер је њима најгоре у овом ратном стању. Неколико трговчића, што шврљају по логору, не могу се од њих обогатити, али ипак сељак у рату осиромаши. У Мукдену има много сељака који просе, јер им је жетва тако слаба, да се не могу исхранити. Због тога је главна управа Манџурије забранила сваки извоз жита. Око Мукдена смо се ми сами побринули да посечемо просо, јер оно толико нарасте, до 2 1 / 2 м., да се из њега не види ни коњ ни коњаник и читава се регимента може у њему скрити. У битци се може видети да Рус разуме да погине. Само ако је погођен у главу или срце, он одмах пада. Ако који као од муње погођен пада, онда знамо да је погођен у главу, али ако који подигне руку и пада назатке онда знамо да је погођен у срце. Али сам често пута видео, да војнику кугла пробије трбух и црева му раздроби, па када му лекар дође, он му одговори: „Боље је да оде ваша милост оном другом, што је опасније рањен, ја ћу се већ сам поправити и оздравити".

Још смо ми они стари. I. Писмо. „Који човјек не иде даље од куће, мало више зна но једна кокош", рекао би више пута наш стари чича Митар. Ја сам се чудио, како то он суди, јер сам мислио да се и код куће може знати, бар колико је довољно да зна сваки сељак. А какве ми ту мудрости и науке треба? Кад је вријеме коме раду, ако можеш, ради га; кад огладниш, ако имаш, једи; кад ожедниш, има воде (та она није за паре) па пиј; ако се случајно разболиш, та ето имаш пуно село врачарица, бајалица, па и хоџа, који знаду све болести излијечити за каблић млијека, груду сира, или 10 до 15 јаја, На посљетку, ако би човјек видио, да је дошао о длаци може чак и доктора довести, и то није вала, да ће му помоћи него само да га поп или који од учевнијех не наружи. Јер кад му баба Стана, стрина Анђа и хоџа Мујо не могу помо-ћи, е, онда мора да је суђено мријети и мора се мријети, а свакако је мријети најпослије. За друге науке не треба међу нама ни спомињати, јер све је остало са онијех беспослењака, који другог посла немају но лежати потрбушице па измишљати којешта. Немојте се чудити што сам овако мислио, јер сам то правило држао за најузвишеније. А, зашто, питаће те. Зато, што даље нијесам ишао но кокош, па нијесам више ни знао. Ишао сам у околна 2, 3 села, и то к старијима, па сам слушао разговоре и вјерујте д'а ти разговори нијесу прелазили границе поменутог правила. Ну, да видите чуда изненада! Надођоше за