Srpsko kolo

С-тр. .0.

ОРПСК® КФЛ#

Год. III.

Око десетак метака избацише Козаци у грмље. — Дигните га. на коња, сутра ћемо га сахранити, како ваља храброг малођеца 8 ) — рече Бонченко и климну главом најближим Козацима. — Штета га је, али дошао му суђени час. Мучке положише другови мртваца на коња. — Коња му поведите — прогунђа још старац скачући у седло. — Јесаул 9 ) Золтаренко нека остане овде са десет момака. По поноћи треба га изменити. За мном! У јутру му ископаше гроб, завише му тело у плашт и спустише у смрзнуту земљу. Пахуљице снехсне играле су у зраку и падале му на бледо лице. Многа се суза смрзла на густим, раскуштраним козачким брадама, а лица козачка била су озбилша, као да им анђели око глава певају песму: Мир на земљи људима добре воље. Пушке загрокташе. Козаци су последњу част исказивали миломе другу. Бор. Кеигуд.

Не гледа се рухо и оружје, већ стас и образ. — Српска народна пјесма. Игра коло у Ерцеговини Пред дворове бега Јован-бега, У том колу нема мушке главе, До дјевојке и невјесте младе; Отуд иде незнан добар јунак, На њему је ђузел одијело, А на њему и коњу његову: На плећима зелена долама; На њојзи је тридесет путаца; По долами кадифли ђечерма, На ђечерми токе од три оке; На ногама ковче и чакшире, На глави му калпак и челенка, О бедрици сабља димискија, На којој су три балчака златна И у њима три камена драга. Стаде коло гледати јунака, Ал' говори незнан добар јунак: „Играј, коло, а не гледај на ме, „Ја не гледам злата ни бисера, „Ни лијепе свиле ни кадифе, „Веће гледам лијепу дјевојку, „И лијепа стаса и узраста, „И лијепа хода и погледа, „Шта ћу мајци у дворе довести, „Чим ђе ми се поносити мајка." Ал' говори из кола дјевојка: „А не лудуј, младо нежењено! „Ни ми младе коња не гледамо, „Ни на коњу рахта ни пусата, „Већ гледамо лијепа јунака, „За ким ћемо оставити мајку „И лијепо царство дјевојаство." *) Јунака. 9 ) Шаржа у руекој ко»и«и. ИМ:;: ■*- -V: " - . у : :

Ко је господин. Мој сељанин, тежак из мог родног мјеста у Банији. Честит, вриједан човјек. Има око десет јутара земље. Није толико од оца наслиједио. Неких пет јутара прикупио је он. Има рпу дјеце, међу њима пет синова. Двојица су већ одрасли момци. Тројица су још мали дјечаци. Дјеца му бистра. Сви су добро учили у пучкој (народној) школи. А он био жалостан, што му морају остати код куће. Често ми је говорио: Ех, да их могу дати на велике школе, да изуче за какову господу. Видим човјеку на лицу, како му је жао што не може ту своју жељу задовољити. Ја му говорио, нека даде тројицу млађих на трговину и занат, а двојица старијих могу остати код куће. Сладио ја то њему, али не користи. — Чекаћу ја, док они не пођу на асентацију. Кад их узму у војнике, онда може који остати у војништву, други може у жандаре (сережане), трећи у финанце, а четврти опет некуда. Биће и без школа господа. Ето тако говори паметан човјек. Каодаје то сигурно, да ће их узети у војску, да ће они тамо бити добри и да ће добити оне службе. Скоро сваки тежак у Граници нада се и узда у то, па кад би се сваком испунила нада, било би жандара и финанца више него оних што мотиком копају. Шта би тежаци код толике господе. Па онда он не мисли, да би му синови прије били узети у војнике и прије постали у војсци нека шаржа и лакше добили какво господство, да изуче какав занат или трговину. А тако не мисли само он, већ многи и многи Срби граничари. Бљескала им сабља војничка пред очима, гледали су, како су многа господа војничка мало радила, а добро музла народ, који је онда био имућан, па би ради да им и синови буду господа. Свако би се рад домчати господства и „крушца царског". А то је зло и тога се оканути треба. Промијенила су се времена јако. Сад се поштује знање и имање највише. И ко то двоје има, тај је, што но веле, господин човјек. Сад више не вриједи много празни господски наслов и мундура. Данас у великој држави Француској државни предсједник, што је код нас краљ, може бити човјек, који је био прости шегрт, а исто тако и предсједник сабора. Али моји граничари друкчије мисле. Њима је и сад сваки пристав већи господин од најбољег трговца, а финанц већи господин од најбољег занатлије. Господин им је онај, који врши државну службу, па макар немао труна памети и знања у глави, ни филира у џепу. Државни слуга им је нешто највише, што човјекможе бити.