Srpsko kolo

Год III.

СРПСКО коло

Стр. 3.

од половице цијеле војске. Па уз те толике ратове морали су још чувати границу од свакодневних турских провала. Зар то није био тешки, крвави живот, да се крвавији не може ни замислити. Ето, то је било једно зло, које је као мора притисло српски народ у новој домовини и крв му на памук сисало. Друго зло била је кметија. Срби су и бјежали од турских ага и бегова, али нијесу мислили да ће многи доћи под хришћанске аге и бегове. Али велики број Срба допао је шака маџарским и хрватским спахијама, племићима, који су често били гори од турских ага и бегова, а особито према Србима, које су мрзили, што су православне вјере и што су Срби. Треће зло била је сама уредба граничарска. Више власти ишле су само за тим, да/имају што више увјежбаних војника и покорних као паса. За то, да тај народ научи, читати, писати, да му се ум просвијетли сваким знањем, да се вјежба бољим обрађивањем земље, није се нико много бринуо. Војника само и више ништа, ето то се тражило. Зато је српски народ у негдаш њој граници и сада најзапуштенији; он је најмање вјешт писму, он је најнеукији у обрађивању земље, он је највећма заплашен, боји сс сваког, ко има и најмање власти у рукама, као зец, не смије писнути, ни кад му се највећа неправда ради. Због тога ми сви Срби у овој држави више трпимо, него што бисмо морали. Четврто зло, од ког је српски народ највећма, а особито у Хрватској и Славонији пропиштао, било је насилно унијаћење и католичење, православних Срба. То је зло Србе највећма тиштало неких 300 година, због њега су се Срби чак под Турке враћали, бунили се и селили одавле чак у Русију. Много и много хиљада Срба нијесу могли поднијети свакојаких прогонстава, па су малаксали, оставили своју православну вјеру, изневјерили српско име. 'Гако смо ми Срби сада мањи на броју за најмање сто хиљада душа, које су оставиле Српство и православну вјеру у она страшна времена. Јер није било зала, која католички попови и племићи (спахије) у оно вријеме нијесу употријебили, да наше дједове откину од православне вјере и српског имена. 0 томе ћемо опширније проговорити у наредном броју.

Старина Новак и дели Радивоје. Вино пије Старина Новаче У зеленој гори Романији, Шњиме пије брате Радивоје, С Радивојем дијете Груица,

Са Груицом дели Татомире И јошт више тридесет хајдука. Кад с' хајдуци вина напојише, А у вину ћеиф задобише, 'Вако рече дели Радивоје: „Чујеш мене, мој брате Новаче! „Хоћу тебе, брате, оставпти, „Јер си, брате, остарио тешко, „Па не можеш вшпе да четујеш, „Нити хоћеш на друм да идемо, „Да чекамо поморце трговце." То изрече дели Радивоје, Па се скочи од земље на ноге, А довати Бреш ку по сриједи, За њим скочи тридесет хајдука. Оде Радо преко горе чарне, Новак оста под јелом зеленом А са своја два нејака сина. Но да впдиш дели Радивоја! Кад изиђе друму на раскршће, Ј1оша му је срећа прискочила: Сусрете га Мехмед Арапине Са његових тридесет деЛија, Турчин ћера три товара блага, Па кад виђе тридесет хајдука, А он викну на својс дслијс, Те у вришко сабл.е повадише. У хајдуке јуриш учинише, Не даше им пушке истурити, Но тридесет глава осјекоше, Радивоја жива ухватише, Везаше му руке наопако, Везана га воде кроз планину, А нагоне те им попијева. Оде пјеват' дели Радивоје: „Бог т' убио, горо Романијо! „Не раниш ли у себи сокола? „Пролећеше јато голубова „И пред њима тица головране, „Проведоше бијела лабуда „И пронеше под крилима благо." Тако Радс друмом поп'јеваше, А зачу га дијете Груица, Па казује Старини Новаку: „О мој бабо, Старина Новаче! „Неко пјева друмом широкијем, „А помиње гору Романију „И у гори сивога сокола, „Баш ка' да је чича Радивојс: „Ја је чича задобио благо, „Јали нам је муке допануо; „Но хајдемо, да му помогнемо." Па дохвати лака џевердана, Пође право друму у бусију, А за њимс млади Татомире, А за ђецом Но&ак пристајаше. Кад дођоше друму широкоме, Новак стадс друму у бусију,