Srpsko kolo

Стр. 6.

СРПСКО коло

Год. 111.

— О, овака човека да ми не да Бог више видети, рече у себи Посавац. — Ово као да није српска вера. Ободе коња, и оде. Лутао је дуго, и ломио се преко потока по мраку, једва, најпосле, нађе механу те преноћи. II. Много после тога времена, градио се насип уза Саву. Једно вече, од плахе кише, нагрнули сви људи с друма да преноће у сеоској механи. Било их је тако много, да се напунила свака соба, и сам хар механски. У то стигну из Београда два путника, два сељака из горњих крајева, који се враћаху кући. Механџија им каже, да не могу ноћити, јер је препуно народа. Од кише се не може даље да путује, те они зађу по селу да потраже гостопримства. — Хеј, домаћине, викну пред једном кућом. — Чујемо, одговори домаћица, и изађе пред кућу. — Можемо ли ноћити? — Бога ми не знам што ћемо за коње, а ви можете. — Што му драго, само да се склонимо у сухоту. — Уђите! Сад ће доћи мој човек; дако он нађе што и за коње. Они уђу у авлију; одјашу; распреме коње; вежу их у један качњак, а сами уђу у кућу, к ватри, да се греју, и да се суше. Грејући се задремају. — Ви дремате, рекне им домаћица, а мога човека још нема. Ходите амо у собу, и спустите се овде на овај кревет; сад ће и он доћи. Они легну, а она настави справљати нешто вечере. Дође и човек. — Жено! Ево једног шарана! Одавна ниси оваквога видела. — Добро баш! Ево имамо госте у соби. — А ко су? — Неки путници; нагнало их зло време, па свратили да преноће. — Баш добро! Деде брже једну чорбу, а ја одох да начупам за коње мало сена — Бога ми огризина, јер сена још нема. Кад вечера би готова, домаћин уђе у собу са свећом, пробуди госте, и позва их да вечерају. Оба се с њим упиташе, ама се један чудно замисли, и све нешто гледа преда се. — Бог ти душа, брате, познајеш ли ти мене? упитаће он домаћина, после приличног ћутања. — Не познајем, брате, нисам те никад видео. — Камо лепа срећа! Али јеси. Ја сам оно био што те оном лане не примих у кућу, па гле како дође ред, да ми ти овако добро платиш за оно моје зло....

— Е, међу људима бива свашта; него дела вечерај, љубави ти! —- Ја ти не могу ништа окусити, рече путник, ако ми не опростиш. — Немам ти, брате, шта праштати, него једи, Бога ти! — Не могу, док се не побратимимо. Пристајем, речедомаћин, некајеудобри час! Ту се они ижљубе и побратиме. Сад Посавац и прича и не прича што је било; али онај, где стане, где седне, говори о томе, како је ружно одбити од куће путника и намерника.

У очи Божића. Божић, Божић бата На обоја врата, Носи киту злата, Да позлати врата И обоја побоја.

Како се може странцу отешнати приступ у земљишну заједницу. Прије закона од 25. анрила 1894. о уређењу земљишних заједница је овлаштеничко право било нераздруживо скопчано с овлаштеним земљиштем, па се без тог земљишта т. ј. само за себе није могло ни купити ни продати. Досљедно томе, ко је продао овлаштено земљиште, продао је и овлаштеништво, спојено с тим земљиштем, макар у купопродајном уговору изречно навео, да не продаје овлаштеништва. Тим установама, које су садржане у привременој владиној наредби од 4. марта 1871. број 2144. о управи, господарењу и уживању опћинских шума и у владиној наредби од 17. јула 1886. број 35.978., користили су се многи странци, те су олако дошли до овлаштења у земљишним заједницама, које по свом постанку и својој сврси треба да користе само домороцима. Великој тој невољи доскочио је горе поменути закон, те се сада могу овлаштене некретнине продати тако, да чродавац задржи себи овлаттеничко ираво , али то мора у уговору нарочито сиоменути. То вриједи само онда, кад неко продаје сам своје овлаштено земљиште, а не и онда, кад му то земљиште прода суд јавном дражбом, јер тада нема онај, чије је овлаштено земљиште дошло на бубањ, више никаквог утјецаја на дражбени предмет и на права, скопчана с њим, те тако овлаштеничко право прелази заједно с овлаштеним земљиштем на купца као припадак главне ствари. Стара је српска ријеч, да нужда закон мијења, па тако се може десити, да неко по невољи мора напокон послије овлаштених не-