Srpsko kolo

Број 7.

Загреб, у четвртак 18. фебруара (3, марта) 1910.

Год. VIII.

Излази сваког тмјш ш -« - •: ** * т ш ни 0гласи р ач У на Ју се п ° _ ;гљ . ЛППОИГ1 ЦП ИГ| 'дта иг1 ИјоУ ПУЛУ ~ 7Л на по године К 1'80 В Ш Ш Чш§ИГ И Ш :':Шг И Ш ШШ И Уредништво се налазв у на четврт. год. К —'80 Николићевој улипи бр. 8 г,, .. Писма се шаљу уредниЗа друге земље. на го- г^/^ч п!_!!/ П IА /~*~Г штв у »српског кола дину б круна. Поједи- П Д КI 11 1Г11/; ј I јј/11» I народиог листа". Рукони бројеви 10 пот. " ~ писи се не вр®*»1у - ^МдајеГ Друштво „Српско Коло" (д.-д.) '**** Уређује: Уредништво „Србобрана"

Волимо своје, а не мрзимо туђе. Наши непријатељи начинише од нас Срба п -пава страшила, како ми мрзимо све што није српско, како радимо да затремо све што није наше, како би ми туђе чак и палили, лагумима у зрак бацали, а све из пусте мржње. Раухове новине писале су, да је Србин рођени разбојник и паликућа. Франковачки свједоци заклињали су се у Загребу, како су се Срби тобоже спремали, да потуку све католике, да чак о поноћкама дигну лагумима у зрак католичке цркве, заједно с побожним народом у њима. Међутим је то све лаж. Знаду и наши непријатељи, да је то једна измишљотина. Али они трубе ове неистине у свијет, да под тим изговором, како им од Срба пријети погибија, могу по нама јашити и газити, уништити све што је наше. Истина је, ми нисмо јањци него људи, па не волимо оних који нам о злу раде. Ми то кажемо јасно и отворено. Ми ћемо учинити све што закон допушта, да им људски причепимо вражје папке. Јер може ли бити Србин, ко воли Франка или Рауха? Они мрзе нас, па богме не могу од нас очекивати, да их зато пољубимо у њихов честити образ. Нама је милије прилијепити им уздушманску образину једну врућу, него пољубити их у њу. Али своје противнике, који се поштено с нама боре и надмећу, ми не мрзимо. Не волимо их, али мх и не мрзимо. Ако су људи вриједни, добри, паметни, ми их поштујемо, цијенимо и гледамо да им се изравнамо, ако су од нас бољи, па може ли се, да их и престигнемо. Не мрзимо дакле туђина, ако нам о глави не ради. Већ сама српска пословица: Своје недај, У туђе не дирај, доказује, да Србин није онакав, каквим га оцрњују непријатељи пред свијетом. Не мрзимо туђе, али волимо своје. Волимо своје српско име, свој српски језик, своје српске обичаје. Волимо се међу се Србин Србина, боље него што волимо туђина; помажемо се 3ато > удружујемо по оној: Свој своме и: Свака тица своме јату лети. И што даље иде вријеме, то гледамо да све више волимо своје. Чувајте и остављајте сваки број овога листа,

А уз то ми настојимо, да све што је наше српско, буде још боље, још љепше, да будемо бољи и ми сами, како би све наше било још врједније љубави, како не би могли бити а да не волимо свога, јер је тако добро и лијепо. Празна мржња на туђина не користи ништа. Која нам вајда од оног Србина, који се дере на сав глас, како мрзи туђина, који би му из мржње можда и кућу упалио, ако он не воли свог Србина брата, ако мирно гледа, како се Србинова кућа руши, а Србин пропада; ако он неће помоћи српске цркве, школе, књиге, новине, сиротиње? Шта нама користи такав Србин, ако он, прије него што стане зјати на сва уста против туђина, не ради да буде паметнији, богатији и честитији, ако вриједно не ради, не штеди и не учи? Та нису Срби дјеца. Бистар смо ми и оштроуман народ. Знамо ми, да нашим противницима више шкоди, ако ми волимо своје, него ако мрзимо њихово. Та више ће оним досељеницима туђинским по Славонији шкодити, ако Србин оснује у свом селу добру Српску Земљорадничку Задругу, која ће пазити да ни комадић српске земље не оде у туђе руке, него ако он псујући туђина скине све његове свеце с небеса. Знадемо ми, да ми увијек можемо више учинити међу својима на корист српску, него међу туђинцима на штету туђиначку. Ако су Срби свјесни, сложни и удружени, туђинац ће сам од себе морати селити између њих, ако га је мало. А ако га је много, не ће се моћи више ширити на српску штету. Дакле, без икаква нашег злог дјела, без трага мржње, ми ћемо туђинцу доскочити. Доскочиће му наша љубав према свом српском. Зато ми волимо своје и даље, волићемо своје још више и највише што се може. То ће бити најбоља освета нашим непријатељима. То ће им ударити глогов колац поврх главе. А они нека грде, руже, псују, оцрњују слободно, колико им њихово гадно срце жели. Као да их нема, не обазиримо се на то и не заустављајмо се у свом паметном послу. Љубав наша према свом, која ће бити све већа, што нас више мрзе, учиниће, те ће они брзо умукнути. То нека им је наша порука. јер ће вам требатн и лослије, да га чи