Srpsko kolo

Број 12.

Загреб, у четвртак 25. марта (7. априла) 1910.

Год. VIII.

Излази сваког четвртка у недјељв *•» Цијена за Ауетро-Угареку: на годину К 3'20 на по године К 1'80 на четврт. год. К —"80 За дрЈге зенље: на годину 5 круна. Поједини бројеви 10 пот.

НАРОДНИ ЛИСТ

Огласи рачунају се по цјеновнику. Ако се више оД три пута увршћују, рачунају се јефтиније. *» • Уредништво се налази у Николићевој улици бр. 8, Писжа се шаљу уредништву „СРПСКОГ КОЛА вародног лисга". Руко~ писв ге п вракају. —

Издаје: Друштво „Српско Коло" (д.-д.) Бан Томашић и Срби. Да споразум српско-хрватске коалиције са грофом Куеном није ништа донио осим обуставе прогонства Срба, сваки прави Србин морао би рећи: доста је и то за овај пут послије страшне прошле двије године. Ми знамо, да Раух и његова влада нису признавали Срба, па су нас и вјешалима хтјели пригнати, да се одречемо српског имена. Једина странка међу Хрватима, која је била уз њега, јест странка Франкова, која нас не признаје, зове нас Власима, Цинцарима, Мартолозима. она иста која је 1902. у Загребу рушила српске домове и убијала Србезатако званих „крвавих септембарских дана." Тако је било за Рауха. Прве ријечи бана Томашића, које је изрекао у великом саборском говору 19. марта 1910. гласиле су по стенографском записнику овако. „Прије него сам се освједочио, да ће ме пратити повјерење већине представништва (сабора) хрватскога и српскош народа". . .. Ту су бана прекинули франковачки посланици, дерући се, да нема српског народа. На то је бан још једном поновио исте те ријечи: „Прије него сам стекао увјерење, да ће ме пратити повјерење представништва хрватског и српског народа, нисам хтио примити тога мјеста односно стављене ми понуде". Дакле, првима ријечима у сабору он је намјерно чврсто изјавио, да признаје српски народ као хрватски. Даље у свом говору, бранећи проширење изборног права од франковаца, који галаме, да је то проширење на штету Хрвата, а на велику корист Срба, рекао је бан ово, од ријечи до ријечи: „Ја као Хрват дужан сам свом хрватском народу — и радо сам му то дужан — да поштено пазим, да не буде неправедно прикраћен српским пучанством; али сам исто тако дужан и српском народу зајамчити она поава, која га спадају у оквиру народних и земљописних прилика, у којима живи, и која одговарају његовој снази.

Уређује: Уредништво „Србобрана*

Бог је створио један, Богје створио други народ. Већ пред тисућу година говори се на овом подручју о хрватском и српском народу. (Франковци приговарају).Врлојетешко, господо, расправљати <Г~б'ним, који себи што год забије у главу, па силом хоће, да му то други вјерују, Ја сам казао, да је већ пред тисућу година у овим замљама живио хрватски и српски народ цод тим именом (франковци опет приговарају). >4 Ја- не \р0ичајем никад тврдити оно за што немам"'^вкаЈза, те сам за сваку своју тврдњу вољан доказ пружити. Грчки писац Занарас нише о Хрватима и Србима пред добрих 800 година ово: „Народ Хрвата, које неки и Србима зову". А други грчки писац Сцилицес у оној старини пише: „Срби, које неки и Хрватима зову". Дакле се по том види, да су овдје били и Срби и Хрвати у оној давнини". У саборској сједници, дне 22. мгрта рекао је бан опет на изазивања франковачка ово: „Високи саборе! Нека господа заступници спотакла су се о моје становиште о одношају Срба и Хрвата. Ја се овдје сад, пошто је вријеме поодмакло, нећу потанко тим питањем бавити, него хоћу само једно да нагласим: Није моје наглашавање хрватског и српског народа ас1 сар1апс!ат 5епеуо1еп1Јат Срба (ове латинске ријечи значе: да се улагодим Србима) него је мојему наглашивању хрватског и српског народа само тај разлог, што хоћу да получим народно јединство. А како могу то народно јединство получити? Ја морам најприје рећи што мислим под тиме народним једршством. Ја под народним јединством сматрам то, да је народ обузет једном политичком мисли, да је народ обузет мишљу заједнице ове домовине и љубављу спрам ње и да је вољан, да се бори за њу и њезина права. Ако пак један дио нашега народа хоће да се зове Србинол — не зато, јер му то вјера налаже, него јер му цијело његово бићк, јер му свака жилица у његову тијелу шапуће, да је Србин — онда ће му Хрват, који хоће, да се с њиме заједно бори, допустити, да се зове како хоће. Прави по литичар неће рећи „браћа грчкоисточњаци" и онда, ако знаде да ће тиме осјећај те браће повриједити. Ово је разлог, зашто ја велим

Чувајте и остављајте сваки број овога листа, јер ће вам требати и лослије, да га читате.