Srpsko kolo

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

Мања мјеста у области једног племена имала су опет своје скупштине, вијећа, гдје су рјешавала своје послове, који се нису тицали свега племена. Племенска скупштина имала је велика права: бирала је кнеза, склапала уговоре с другим племенима, издавала законе, склапала мир, објављивала рат, наметала порезе, судила у неким случајевима. Иначе је судио кнез и извршивао оно што закључи скупштина. Дакле, слична уредба садашњем сабору и влади. Сабор закључује, влада извршава — скупштина закључује, кнез извршава. Само што је скупштина имала још већа права, него сад сабори. Кад је народ бирао кнеза, онда је с њим склопио уговор (Руси веле „договор"), по ком ће владати. Остало је тих уговора записаних из каснијег доба, кад су Руси већ били хришћани и знали писати. Из њих се види, како је онда руски народ имао велика права, био слободњачки народ. Тако стоји у једном уговору: „Кнез не може издавати „грамота" (закона) без скупштине .... Кнез не може отпустити чиновника без суда .... и т. д." Осим кнеза и скупштина били су и чиновници, али мало их је тада било. Војске праве није било. Сваки слободни Рус био је војник. Попови у вријеме многобожачко, прије него су Руси постали хришћани, нису готово имали никакве моћи ни богатства. Трговина је била слаба у најстарија времена и трговци нису били богати. Тако су сви Руси у најстарије доба били прилично једнаки по богатству и положају. Разложићемо касније, како се то послије сасвим промијенило и зашто на горе. Новца није било у то најстарије доба. Ствар се измјењивала за ствар. Касније су коже постале новац, и уз коже — стока. Тако да се чак касније, кад је уведен прави новац сребрени, напримјер новац: гривна сребра звао „гривна куновине" (по кожи куниној). Порезу, плаћу кнезу и његовим људима давао је народ не у новцу, кад га није било, него у стварима: меду, воску, кожама, житу итд. Како је то све једноставно било уређено, види се по том, што је кнез сам ишао од мјеста до мјеста купити своју плаћу („дар"). У исто вријеме је држао у сваком мјесту и свој кнежевски суд, рјешавао парнице својих поданика. Баш зато, што је та уредба државна била тако климава, што је свако племе имало своју државу, што није било велике јаке државе, баш

зато су Руси и много робовали у најстарије доба свакојаким народима: Скитима, Сарматима, Хазарима, Половцима, Хунима, Аварима (Обрима). Стога што је свако племе било за се слободно, сва су племена често робовала туђину. Скупо су плаћала своју слободу, или боље неслогу.

Поздрав из Америке, Домовино миљена и драга, Ти једина изван сваког блага; Дивна земљо, мили завичају, Мој земаљски поносе и рају. Прими поздрав мога срца драга, Прими мајко, дајем ти га с драга. Лажна нада, варалица стара, Одведе ме преко оцеана, Туђе земље, туђе варалице; Ђе не нађо брата ни сестрице, Ђе не нађо добра пријатеља, У невољи добра чинитеља; Вјерне љубе да јој причам туге, Причам туге и невоље друге. Туђи народ туђи завичају, Мрки поглед, страшан сусретају; Страни језик, још опаке ћуди, То су мајко немиљени људи. Славуј пјева уза своју другу, Повећава моју бол и 1угу; Јер ја своје друге не имадем, Да јој пјевам, да јој срце дадем. Језеро је широко, дубоко, Не може га прегледати око; Ој језеро да те питам нешто: Кажи мени, ој језеро кажи, Што ми саде моје срце тражи. Вихар пири језеро шапуће, Својим шаптом одговор ми враћа: Ти си дијете из туђега краја, Не разумјем твојих уздисаја; Не разумјем твојега покоја, Иди тамо ђе је мајка твоја. Суза тужна ороси ми око, Па погледам у небо високо; Молим сунце да се зора јави, Да ми моју мајчицу поздрави. Болан бдијућ' од великих јада, Од мучења сан ме је савлада'; У сну мајци враћам се у крило, Ђе је мени понајбоље било. Гледам поља, брегове и горе, Гледам сиње узрујано море; Све је дивно, красотом богато, Све ми драго, све ми је познато.

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.