Srpsko kolo

Год. VIII

СРПСКО КОЛО

Стр. 7.

политика, а он опет каже да се ја разумијем у политику као пас у кантар. У том сам га ја запитао да ми он каже, што је политика; он каже: Да ли Ви мене питате? Ја одговорим: Да, ја вас питам. Он ми на то каже да сам ја пијан и да идем кући. Ја сам му одговорио да нисам пијан никада био у свом вијеку, него да говорим из чисте савјести. Он свеједно тврди да сам ја пијан, још каже да ви нисте тако пијан, ја би Вама дао преко леђа. Нашто сам ја плануо, као обично сваки Србин, и рекао сам: Дед, да пробамо. Он рече: Да ли Ви мене изазивљете? Ја кажем да га не изазивљем, него да он мени пријети. Тако се у миру растанемо. Видите браћо Срби ратари како наши злотвори хоће да нема Срба и да се ми не бавимо српском политиком и мисле Србин ратар ништа не зна. Они би ради да ми ништа не знамо, ништа не читамо и не учимо, па да нас боље јаше. За то браћо моја, учите се и читајте ваљане српске књиге и народне листове, особито наше драго „Српско Коло" у ком ћете наћи лијепих поука. Немојте своје мале дјеце отимати од школе, немојте радити као што се радило до саде: даћу начелнику десет фор., прасе, јање или врећу пшенице, пак ће ми диј^те оставити од школе, т. ј. Ви платите свом злотвору да вашем дјетету ископа очи; за то вас богом заклињем да у будуће то не радите више. Госп. оруж. водник Чунчић нека пази у будуће, кад се буде разговарао са Србином ратаром, што ће говорити; јер ником не пише на челу колико знаде, и ако паметан човјек позна на човјеку сваком какав је, чим га промјери очима. Он мени каже, да за мене није политика него само копање и орање. Ја знадем копати и орати, и знадем све врсти заната, што човјеку у животу треба, а осим тога свега потребно је да знадем и политику, кад ме какова напаст нападне да се умијем бранити, и као грађанин да знадем своја права и дужности. Прошла су она времена, кад су господа лако могла запушити уста ратару, да не говори чудо, зато што није знао ништа, али то се је данас све промијенило. Србин ратар више не Да се ногом ушкати или ћушкати. Ваше оружје више не вриједи за нас; наш разум, наша счијест јаче је оружје и поузданије, него ваша сабља и пушка опетовка.

Најтежи порез, п. Онај први чланчић о најтежем порезу писао сам ја, господин. Рећи ће многи ратар:

Сва господа раде то што и ми. Зашто они не отпочну другачије? Истина је, скоро сва господа раде тако. Јер има нас који не радимо тако, не дајемо ништа на гизду, на части и гозбе, не пијемо никако или само умјерено, не пушимо. Нарочито је на све стране на свијету међу господом почео да се шири рад и покрет против опојних пића. Има земаља, гдје су се у друштва која раде против пића удружиле стотине хиљада господе, гдје су господски посланици створили законе, којима су ударени велики порези на пиће, број крчама јако смањен, одређене тешке казне за оне који даду пића дјеци или опију човјека, и тако даље. Али и да нема такве господе, свеједно би писао овако; јер ако господа раде зло, зашто да раде и ратари? Ратару је већа невоља да штеди своју крваво зарађену пару, да чува своје здравље, него господину многом. Ратар баш треба да покаже, да може бити бољи од господина, и ако није толико учио, ни видио. Тада ће његов углед много порасти, они који воле ратара, још већма ће га завољети, а они који су били хладна срца према ратару, почеће га штовати и приближиће му се. Но да не мислите, да само господа пишу о овом, штампамо овдје чланак, који је написао у србијанским „Народним Новинама" ратар из села Брајковца у Србији Драгомир Радовановић о штети коју опијање наноси ратару човјеку. Тај чланак гласи овако: Шта чини ракија. Ми, сељаци, патимо и страдамо од незнања. Не умемо још да разликујемо добро од зла те често пута чинимо и оно, што није добро, не знајући да је штетно и да не ваља оно што чинимо. Много грешимо и у начину живота и у својим пословима. Мени се чини, да бих могао исписати читаву велику књигу, колику књигу чине наше Народне Новине, кад искупим све бројеве за једну годину, — само кад бих изређао све оно, што у нашем животу и раду не ваља. Многе су невоље, од којих пати наш народ. Али, чини ми се, највише страда од пића. Пиће је извор многим несрећама нашим. Проклета ракија много је кућа урнисала, а многе пре времена отпратила у гроб. Да поменем само неколико случајева у моме селу, и то за последњих неколико месеца. Прошлога лета беше код нас већ понестало ракије. Али су шљиве биле понеле, да већ не може бити боље. Нарочито су ранке биле то-^лико родиле, да су се и гране кршиле од сииС^ '• нога рода. Многи су већ пљуцкали, гледајувд|^