Srpsko kolo

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 5.

Кад

Живот. сељак сеје и када оре земљу, он не

видц ништа више осим семе, волове и бразде. Природа у тишини изврши своје чудо, — и полегавши по своме ралу, он чека своју жетву. Кад његова жена, враћајући се пред ноћ из поља у своју колибу, рекне му: „Ја сам затруднела" — онда тај сељак и сеј.чч чека своје дете. А кад види да смрт хоће да му уграби старога оца, он седне поред његове постеље, и чека на смрт. А шта знамо још?... Је ли у људском животу пронашла ишта више људска мудрост? Кажу, да је та мудрост корачала кроз широку васељену, и ево пет хиљада година да узалуд непрестано тражи. „Тежак* Превео с француског Жих. Д. Шплинковић.

Широм Српства и Словенства. Уз слику. У данашњем броју донашамо слику надзорног одбора Савеза Срп. Земљ. Задруга у Србији. У Србији има задруга преко 800. Почели су их тамо оснивати 1894 године, на три године прије него ми. Задруге у Србији лијепо напредују. Подупире их држава, али та би потпора требала да буде и већа. Држава је дала задругама зајам од 100 хиљада динара без интереса. Но та би потпора морала бити и већа, па да задруге још успешније пораде на економском придизањутамошњегсрпског народа. И тамо задруге држе сваке године конгрес свој, који траје по 2 до 3 дана. Како смо већ јавили, држе га и ове године у граду ЈТесковцу. Желимо браћи задругарима у Србији највеће успехе.

Надзорни одбор главног Савеза земљ. задруга.

0з народа.

0 просвјети нашег српског ратара. У колико моје око може допријети у шире слојеве народа српскога, можем сваком згодом примијетити, како се све више и више буди нека

нова струја у народу, која се односи на народну свијест. И ту ми је баш дошла згода да проговорим о нашој сусједној браћи Перјасичанима. Могу се сјећати прије пет шест година какова је била свијест Србина ратара у истој опћини Перјасици, а какова данас. Данашња свијест Србина ратара у истој опћини надмашује посве високо ону Србина ратара, коју је имао прије пет шест година. Али питам браћу нашу Перјасичане: чија је то највећа заслуга, да није можда госп. трговца „Перице оМапса". Браћо, ако се не варам, могу слободно да речем, и уван сам да ћете ми одобрити, што ћу рећи: једина је то заслуга вашег превриједног и пречасног госп. пароха оца Гаје. У другом реду што имате опет вриједног учитеља у Горњем Полоју Милоша Здјелара, кога су наши душмани премјесгили из Дуњака к вама. Наш покојни Павел мислио је, да ће нама штету с тим нанијети, што га је премјестио из питомог Дуњака у забитно мјесто. Тако баш и треба, да овако вриједне учитеље српске бацају међу нас, који живимо у забитним мјестима, да наш народ жељан добрих наука и савјета осви јесте. Није многи Србин ратар крив, што он сиромах није наображен као што су други народи. Наши дједови да су имали наше данашње школе, и да су имали овакве народне борце и народне људе, били би као и ми данас. И наши су дједови даровити били као и ми данас, али су онда била друга времена. Њима ниЈе могуће било доћи до високих наука као што данас могу наши Срби доћи, који су богатих родитеља. Али ако и ми сиромашни ратари хоћемо и имамо чврсту вољу до науке и љубави према себи и свом народу, можемо ипак нешто научити, што нам је најпотребније у животу. Та нас школа данас баш пуно не кошта. Та школа је добра књига и новине, а особито наше „Српско Коло". Оно је постало прави учитељ наших ратара. Тако на дан пророка Илије ишао сам у Перјасицу на збор. Идући путем, видим

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.