Srpsko kolo

Год. VIII.

СРПСКО коло

Стр. 3.

„Као што је политичким и редарственим органима наложено под строгом одговорности, да се пригодом опћења пристојно владају ирема сваком, тако исто имаде и свако исказивати шговање тима органима, када овршују своје службене послове". Нека дакле народ зна, да чиновници по закону не смију поступати према њему простачки, него да морају поступати пристојно и фино према сваком. За сваку и најмању ријечцу бива сељак тешко кажњен. Но још се нигда није десило, да је који чиновник био кажњен стога што је увриједио крваво сељака, а небројено је таквих случајева, ма да је то забрањено. Но, сељаштво се наше освјешћује сваки дан све јаче. Кад се освијести посве и удружи око својих народних људи, учиниће се крај безобразном вријеђању сељаштва нашега, темеља државе и народа. Они који неће сами од себе да буду пристојни са сељаком тада ће морати, бић^ притјерани. Хрватски Јаци у Србији. Око 25 ђака Хрвата из Осека, који су ове године свршили гимназију или другу коју средњу школу, кренули су по свршетку школе на Балкан: у Србију, Бугарску и Цариград. Успут су певали и свирали у већим местима, т. ј. давали забаве. Није им нигде било рђаво, али како су лепо дочекивачи по Србији, томе пара није било. У хрватском напредњачком листу „Покрет" описује један тај пут и вели: „Начин, којим су Срби свуда наше ђаке примали, не да се ријечима описати Срби су наше ђаке примали свуда раширеним рукама, долазак њихов у свако поједино мјесто био је право славље"... У Нишу дочекао их је и народ и власти. Забава је била одлично посећена. По забави приредиле су Нишлије у њихову част с вечану вечеру. Из Ниша отпратила их је војна музика до града Алексинца. У Крушевцу дигао се цео град да их дочека. Ту су заједно сви, на челу с војном музиком, игашли да се поклоне споменику косовских јунака. Из Крушевца ишли су у Врњце, па у Сталаћ, Крагујевац. У Крагујевцу дочекали су их сви: власти, народ, војска. Свуда су их водили, све им показивали, на забаву дошли силни посетници, а после забаве била је свечана вечера у њихову почаст. Из Крагујевца су сутрадан на војничким аутомобилима посетили Рачу, Наталинце, Тополу, родно место Карађорђево и Аранђеловац и вратили се у Крагујевац а из њега пошли у Београд. Читајући овде шта пишу чивутске и бечке

новине о Србији, млади Хрвати држали су је за неку полудивљу земљу. Кад су дошли у њу и на своје очи видели је, уверили су се о лажљивости туђинаца и наших непријатеља, нашли земљу напредну, уређену, европску, наишли уз то на братство и љубав и никад тога заборавити неће. На крају описа тога пута у „Покрету" вели писац Хрват да Хрвати, што се тиче гостољубља и заноса и љубави за наше заједничке народне ствари, далеко заостају за Србима у Србији, те би требали у Србију чешће ићи и учити се од Срба. Уз то би се тамо на своје очи уверили како је све лаж чим душмани црне и руже Србију. Нарочито би што више ђака Хрвата требало ићи у Београд на српско свеучилиште. И кад би многи Хрвати вицели, како су Срби пуни љубави према Хрватима, нестало би међу Хрватима франковаца, сви Хрвати братски би заволели Србе. Слога Срба и Хрвата наш је спас заједнички. То већ увиђају Срби и Хрвати овде, у Далмацији и Босни. У Србији увиђају то сви. Они са стране гледају, нису умешани били у наше међусобне борбе, па боље то могу да виде. У њих уз срце говори и разум. И они на сваком кораку показују, колико до те слоге држе, па и у овом случају, где с ради о младим ђацима, као и пре месец дана, кад се радило о соколима хрватским. Стога свака она странка, која ради против слоге наше — а то су код Хрвата франковци, и Старчевићанци уз Милу Старчевића и Радићевци (хрватска пучка сељачка странка), а код нас Срба радикали — хотимице или нехотице ради на злу нашем и пропасти. Русија. Просвјета у ослобођеној Русији. Најтеже зло за сваки народ је непросвијећеност, незнање. Човјек непросвијећен тешко се пробија кроз свијет. Свака ствар долази му тежа, него човјеку просвијећену, много више времена и напора мора уложити у њу. За многи и многи начин и средство згодно, којима се нека ствар лако извести може, непросвијећен човјек не зна. Кроз мрак незнања он тапа и пипа насумце, као и слијепац кроз вјечити мрак, без очног вида. И Русију је, откад је потпала под Татар'е, убијало незнање, и тада је толико заобтала у знању, да још ни сад не може ни &Жзу '6т#шк народа на Западу Европе, и 'тб ч %)ј је ^ајтеШ. рана. Да је Русија то*^Мб п$о МШћВнМ, 'Ш> Енглеска, она би мбгла — не претјерујемо кад ^ %вГЖЖ

Ј .ВТ9М0 ЗН ОТ ^ТБММТО ,30