Srpsko kolo

Врој 46.

Загреб, у четвртак 18. новембра (1. децембра) 1910.

Год. УШ.

Излази сваког четвртка у недјељи • * * рЈена зв Ауетрр-УгареКЈ.: на годину К 3'20 на по године К 1*80 на четврх. год. К —"80 За друге зенље : на годину б круна. Поједиак бројеви 10 пот.

ОКОЛП

НАРОДНИ ЛИСТ

Огдаси рачунају се до цјеновнику. Ако се више од три пута увргнКујУ, рачунају се јефтиније. • * • Уредништво се налазв јг Николићевој улипи бр. 8. Писма се шал>у уредништву „СРПСКОГ КОЛА ■ародног хвсга". Руко~ пнсв е« ■■ аракају. —

Издаје: Друштво „Српско Коло" (д.-д.)

Уређује: Уредништво „Србобрана'

велеиздаЈничке парнице. I. Ми сад знамо, зашто је покренута велеиздајничка парница. Управљачи наше државе хтели су анектирати (присајединити) Босну и Херцеговину, коЈе су биле само окупиране (запоседнуте) и по праву још припадале Турској. Нису то управљачи наше државе учинили што су се бојали да ће Турска тражити натраг те земље. Они се Турске не боје. Него су они видели да је Србија у последње доба стала јако напредовати, а Русија, Енглеска и Француска узеле стезати обруч око наше државе и Немачке. И зато су они хтели, да Босну справе под кров пре, него што ове непријатељске државе ојачају посве и спреме се сасвим. Јер, ако то буде, могле би те државе једног дана лепо рећи: — Деде ти, мила наша, изиђи из Босне и Херцеговине. Ниси ти послана од Европе да векујеш у Босни, него да начиниш реда, а кад то свршиш, да идеш напоље. Зато су одлучили у Бечу, да Босну присаједине држави. Али то нису хтели учинити онако, без икаква разлога. Требало је Европи рећи: Ми то морамо учинити зато и зато, хоћемо, нећемо. И онда су измислили, да то морају учинити, јер ми спремамо буну, да отргнемо Босну од државе, а из Србије да нас у том помажу сви. Па, тобоже, да нам одузму сваку наду и тиме да нас умире, они ће Босну присајединити. Кад ми видимо шта је онда ћемо се оканути свега. И тако су отпочела прогонства Срба овде. А ишло је тим лакше, што су и Мађари били кивни на нас, јер већ ево од 1906. године носимо се с њима, боримо се да Хрватској извојујемо што више права. Но за прогоне није доста само рећи: Ти си велики издајник!'Треба због другог света бар некаквих доказа. Сведочанства Турајлића, Бусића, Настића, Марије Капчевке, бабе Смолинке и сличних нису довољна. Треба ту и неких чвршћих доказа, нешта онако на писмено. И-тада су почели сами правити писмене до-

казе, лажне записнике, писма, бунтовне прогласе и слично. Кад су се спремили, онда су прогласили анексију (присаједињење) Босне, вичући да се уши свету продру: Ми смо то морали учинити, морали, јер гледајте шта су нам Срби хтели учинити. Свет је гледао, неко веровао, неко сумњиво махао главом, а неко одмах није веровао. Сад више не верује нико, ама нико. Више се не праве ни они да верују, и 1ко су се пре чинили да верују. Сад већ сами пишу и причају, колико су плаћали за лажне доказе, колико их је стала сва комедија. Јер то је све за њих била само једна комедија. Али од те комедије пуцале су наше српске кости, испред наших очију светлаци про* летали. За нас то ниЈе била комедија, него једна језовито озбиљна ствар, јер тешке су патње и јакима, а камо ли слабима. Али уједно ствар пуна велике поуке за нас, и ствар, која је већ до сад родила златним плодом за српски народ, а плодови плода тога још златније ће сјати и блештати нам. И о том сад хоћемо да говоримо. То је за нас најважније у овој ствари. Највише смо страдавали у прошлости стога, јер смо били лаковерни и безазлени, јер смо се дали лако завести слатком речи, обећањем, похвалом. Знали су нас силом католичити и унијатити, знали су нам манастире и цркве рушити, и нашем народу свакојаке пакости чинити. И ако су после тога само прстом зовнули нас, ласкајући нам и лагодећи, ето нас, као да су нас до јуче миловали и пољупцима, а не масницама, тело нам покривали. Може то тако ићи доста дуго, али превршити се не сме, претерати, не сме се тако радити да и они најбезазленији прогледају. А они су сад тако урадили овај пут, јер су радили не као непријатељи и противници, него као прости, гадни лопови. А народ опрашта и најтежу рану, и најжешћи ударац, али лоповштине не опрашта. Да су они нас просто трпали у тамнице, судили, вешали и рекли отворено, поштено: Сметате нам, па вам зато то чиним^

Чувајте и оставЈћајте свани број овога листа, јер ће вам требати и послије, да га читате.

К-/ «