Starmali

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 9. ЗА 1878.

Тренутак један за тим, чујем. . .. ох ужаса!.... чујем с1а§ ОећеГ Лег Јип<*Ггаи. ђипим са дивана, очи ми стадоше играти као бесомучном, све страховите слике из Липског ми ђаковања појавише се у јачој мери, као кезави ђаволи... зграбим гаешир и побегнем. Нит' сам се освртао, нит' сам слушао на њихово довикиваље, бегао сам као махнит. — Ха, ха, ха! засмеја се Пава. — Ви се смејете, госпођице, рече јој Паво мало опорим гласом — ја сам ту девојку заиста љубио. — Па сте је ипак оставили*? — Кад свира: Баз 6е1зе4 с1ег Јип^Ггаи! — И никад јој се нисте вигае приближили? — Никад. Помислите само, почела је учити онда, кад сам је испросио. бајаги, нолази за господина, па мора бити музикалпа. . .. Госпођице, санак мање на свету! — Па гато мислите сад? запита га Пава. — Не мислим ништа, одговори јој Паво, и стаде пра" вити цигарету, да разоноди неугодне успомене. — Госпођице, рече јој после подужег ћу-тања, неће Вас ваљда увредити, ако Вас запитам, зашто се нисте удали, тим мање, кад знам, да сте имали више просилаца> па сте их одбили све. — Драгом вољом, одговори му весело Пава, кад сте били Ви тако искрени, зашто да тајим и ја свој предживот. Паво запали цигарету и иогледи радознало у Паву. — Моја је судба Вашој сасвим слична, рече му, после кратке почивке, могла бих чисто рећи : опет то, али друкчије. У принципу слажемо се потпуно, само у предмету не. — Како то ? — Ви, господине, нисте могли да нађете девојку, која не свира у клавир; ја опет нисам наишла на младића! који иије — песник. — То вам верујем, насмеја се Паво. — Кад већ из далека видим неравно нагатампане редове а мене спопадне осећање, сличпо Вагаем, кад чујете прве ударе на гласовиру; а кад чујем декламовање, а мени је онда тако, као Вама, кад слушате девојачку молитву. — Могу знати, у каквом сте расположају. — Непријатно ме дирне, кад већ видим младе момке са дугачком косом и оним клопавим шеширима — бајаги, женијалан дух пе пази на спољашњу форму а у вечитом мишљењу и не примећује, да му је кика нарасла. — Тако је, госпођипе, тако је, примети Паво. А како сте дошли да те ненаклоности. ? — Читајући нагае сувремене листове. — Сад ми је све јасно. — Не зна човек, гата је горе; садржај, облик или ритам. Ту запева какав жутокљун за — неверном љубазницом; тамо испија опет нека голобрада ућвала но десет покала на дан; ту умире какав сипљахиви јунак по сто пута у сваком стиху за слободу и за име; тамо се покугаава шуврта нека у траљавим сонетима; овај уздише, онај плаче, овај пева, онај очајава да вас бог сачува! Паво климну одобравајући главом. — Те затс, настави Пава, изгубила сам сву наду, да ћу се икад удати. — Ван ако напустите Вашу гадљивост. — То не могу.

— А јесте ли били икад невеста. — Јесам. Пре три године. — А смем ли дознати за ближе околности ? — Зашт' не. Пре три године дакле, запроси ме неки млади трговац. Вио је погатен човек, солидан а изгледао је сасвим прозаичпо. Приклопим се, и ми се прстеновасмо. Не могу рећи, да беше ватрен, усхићен ђувегија вигае одмерен, и по неком такту. Ако смо говорили по дуже, говорио је онда о своме еспапу, о својим мугатери" јама, о рђавом или добром времену. Но једва, помислим у себи, то је мој човек. — Сушта проза, дода Паво. — Слушајте само даље. Неколико дана пре венчања, кад ми је донео хаљину, донесе ми и велики, леп нукет а у њему заденута бела хартИјица. Нека тајна слутња ме спопаде и ја пребледим. Он се фино насмеши и замоли ме> да обратим особиту пажњу опоме, што је написано на хартијици. Узрујано је отворим и. . . . ох слутњо моја! . . . на њој беху написани — стихови. Гука ми поче дрхтати> па унустим хартију. Он се ноплашено саже, подигне је и даде ми је, говорећи, да то не бацам, јер су то његови стихови, спевао их је, кад је био још калфа. Мени беше већ доста. Дакле и он, помислим у себи, ох: та нема тих који не кују верзиће Сутра дан сам била без младожење, а, он без младе. — Чисто ме Вас је жао, госпођице, рече Паво. -— Ах, маните се, господине, овако сам бар задовољпа и осигурана од сваког песничког нападаја, било то сад из потаје, било очевидно. — Наше судбе сасвим су сличне, примети Паво. — Да, сасвим, дода Пава. (Свршнће се )

Сад знамо зашто, П. Загато да овако малене топове в)ку но четир коња, кад би могла и два то исто играјући се учинити ? М. Сигурно да већи порез плаћамо. п. Боже зачувај. Зар не знате да треба по који пут с топовсма и бегати, приметиће ноп С. н. љ. м.

Аз и Буки, Аз. Вога ти, Буки, зангго је „Бачкаер Боте" сада узео тако мали формат; та пре је био скоро двапут већи? Буки. Ево зашто. Сад је уредник „Бачкаер Бота" некакав господин Мањак.и од то доба иде лист н а м а њ а к. Аб.

-Г ђука и Шука, ђ у к а. (Поверљиво Шуки на уво). Јеси л' чуо Ш у к а, да су јуче затворили „Српску читаонГ:%" у Н. Саду? Шука. Шта наопако?! А ко ју је затворио? ђука. Затвориоје синоћугоститељ, чим су се спи гости разишли. Аб.