Starmali

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 29. ЗА 1882.

229

Неколико црта из жив, мога пријатеља Стеве, кад је 187718 у Вечу служио као војничко-дечнички елев6. Но пије с осећањем ? Берлински се конгрес разишао. Бугари добише кнежевину, Србија Врању и Лесковац, Чивути равнонравност, а Аустрија Босну и Хердеговину. Андрашија у најбољем расноложењу, као што је човек обично после мамурлука, крену војску и музику, да невајући и свирајући уђе у Сарајево. Али код Маглаја богме се замагли. Многи се хусар није више вратио својој кући, а већ код Тузле окревуо је леђа и сам јуначни Санарија, па једва се код Добоја задржао. Место флауте и кларинете свирали су пушчана танад, место таламбаса оштре сабље и љути јатагани, а место великог војничког добоша рикали оу топови. С тога су почели жељезницом довозити силне рањенике из Босне. Само их је у Бечу било на неколико стотина. Сад су и војеички лечници и елеви имали и сувише посла. Није шала, од седам ујутру па до дванајст на подне; и од три после подне до шест у вече! Сиромах Стева да падне с ногу. А што га је највише болело, то је била та околност, што су рањепи војници били огромном већином Срби. Највише рањеника било је од Филиповића (Сремци), Цезаровићеваца (Вршчани), Ајролдоваца (Сомборци) и Јелачићеваца (Личани), а то су готово све сами Срби били. Грозно! 1875. г. гинули су Херцеговци н Бошњаци; 1876. г. немилице пролеваху крв Србијанци и Црногорци; 1877. г. опет Србијанци и Црногорци, а 1878 г. војвођани, горњи крајишници и српски потурчењаци у Босни и Херцеговини! Докле ће нас још трајати? Па да се бар после толике проливене крви можемо чиме похвалити — но куд сам ја забасао? Али нека ми нико то не замери. .Ја нисам хтео да се проспем у патријотска јадиковања, већ сам тиме хтео једино да обележим мисли, које су се врзле Стеви по глави, кад је превијао ране Сомборцима, Личанима, Вршчанима и Сремцима. Посла је дакле било и сувише, али било је ипак и веселих и пријатних момената, особито у јутру и после подне пре нег што се отпочне визита. Бечки патријотски „хилфсферајн" послао Је у шпитаљ добре шљивовице и стара црна вина, да се рањеници |крене. Но „штабсарцт", на чијем се оделењу Стева био, мислио је, да то неће нимало ни здравима шкодити, и тако у друштву са елевима попио је сваког јутра повећу флашу ракије, после подне пун шпитаљски „плекани" бокал вина, који у најмању руку може имати својих десет олби. Ракија се пила из флаше, па се није могло приметити тако лако, ко више пије. Али после подне је вино точио „вертер"; прво је искапио „штабсарцт", за тим елеви један за другим. „Штабсарцт" је могао дакле посматрати сваког, ко како пије. Стеви пак увек су удариле сузе радости на очи, кадгод је искапио, и никад није пропустио а да не да израза осећању миља и сладости са оним облигатним српским: „аха!"

Кад су се сви и но други пут изређали, онда ће се „штабсарцт" слатко насмејати и рећи: „Свако од господе елева пије добро, али све је то ништа. Наш Стева није с осећањем, а то неуме ниједан од остале господе! Види се да наш Стева поштује Исусову крв." Стева се на то само лако насмеја, нгмигну на „вертера", да му и трећу напуни, па онда у божије име на посао.

7. Стевина љубав. Ио праву требао сам са љубављу почети, јер у истини Стева се заљубио још пре, него што је осетио потребу, да купи себи огртач. Приоритет свакако припада љубави. Ја то отворено признајем па ипак говорим о њој тек на завршетку ових „црта!" То чиним с тога, што држим, да ћу тако ове „црте" боље и слађе зачинити. Грех ми тај треба и најсентименталнија госпођица да опрости, с тим пре, што ћу је измирити са мојим пријатељем Отевом, за кога је она сигурно држала, да тај човек живи само за вино и пиво и да се налази у вечитој борби са кредиторима, а да његово срце никад није жацнуо какво нежније и племенитије чуство. Да тако није — ето, то хоћу да -докажем! Осим болесних војника, било је у шпитаљу и болесне деце, које мушке, које женске. Ово су била деца изслужених војника, инвалида. Децу ову нису „вертери"-војници неговали, већ једна жењскиња. Мушке су руке грубе, да опходе са нејаком дечи цом; мушко је срце и сунише тврдо, а да би спо собно било, да брижљиво негује тако слабачке створове. За то је шпитаљска управа за децу одредила једну женскињу, која ће на њих пазити и неговати их у болести. Иста „вертерка" није баш спадала у ред шипарица, али није још прешла границе грчког мајоренсгва. Између двадесете и тридесете године колебала се, али је ближа била двадесетим него тридесетим годинама. Иначе није била бог зна каква лепотица. Косе црвењикасте, очију плавих, обрва није ни имала, носа ческог, лица бела као млеко, усана румених и једрих — ето, таква је била! Звала се Јозефина. Стева је увек пре визите долазио у собу, у којој су деца лежала, јер је морао термометром измерити телесну температуру малих болесника и да им изброји број удараца била у једном минуту. Све је то морао прибележити на цедуљи, што је на табли чело болесника висила, да би могао „штабсарцт" чим уђе да види. Стева се свега код деце бављаше неколико минута, па је онда одлазио даље својим послом Јер Стева је био иначе врло озбиљан човек. Вршио је своју дужност, кад се ње прихвати, вољно и савесно; јако је волео разговоре о озбиљним и научним стварима па кога изближе не познаје, заклео би се, да тај човек никад о чем другом и не говори, Држаће га за човека, који вечито о нечем премишља. и увераваће сваког, да је Стева меланхоличног темперамента. Међутим, он је такав дању, а чим се запале свеће или газ, он одмах промене своју нарав и