Starmali

236

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 30. 1882.

хајд у авдију. Кад јест, имам шта и видити: Киша пада као луда а облаци се навукли, црни као „благодјејанско" тесто. Пун очајања вратим се у собу и онако срдит и ожалошћен једва са^г се ублажио и развеселио, кад сам зграбивши новине прочитао један озбиљан чланак у »Сремскоме Хрвату." Сад сам већ и изгубио густ и вољу на вребање репате звезде, та досади човеку и земаљску порцију плаћати, кад му се непрестано мећу какве сметње на пут, а камо ли небесне луксузе посматрати. Него уместо тога наумио сам да купим календар „3 в е зд а р" од ове године, па ћу ту бар читати у л а њ с к о м „Планетару" какво је преклане време било у Месопотамији. А ти, репата звездо, која се од мене тако кријеш, као да сам ти векслу жирирао и сам платити морао, остај ми збогом, ја те више тражити и вијати нећу! Можеш од сада твој реп окретати час Карловцима и час Будапештп, мени ће бити свеједно, ко се и шта се испод твога репа налази! Док се ти са твојим „шлепом" по небу шириш, као наше госпе по променади, ја ћу спавати и сањати нумере, па пошто сам већ набавио најновији „Вечити календар" за 70 новчића, то ћу нумере у компанији са господином Имром и на лутрију мећати, а на тебе ни помишљати нећу, јер ти си ми и онако већ несносна, особито од како сам у једном најновијем календару за народ, што је изишао у Новом Саду, читао на страни 94,, да ти „предсказујеш крвопролијће, беде и страх царевима". Ја сам до сада држао, да је ово сујеверје и предрасуда, но кад сад наиђох на то и у показује тишлеру, како ће начинити сеницу. — Њој сам на сметњи, — он ми је досадан, с његовим: „ћути, зар невидиш, даћеш ме збунит у бројању !" Адвокат Правдић има са неким господином посла, — прави му уговор. Сад куд знам, кога да зовем на пиво. Самом ми и онако неприја. Е гле, остаде ми јошт мој синовац Никола. „Добар дан стриче, — та нема вас к нама ни од жеље! — Јелена, чика ће код нас вечерати!" „„Добар дан чико/" — Како је Јелена, — но она нечу, јер брже боље оде, да спреми вечеру. — Знаш шта Никола, — ја хтедох, да пијем пива, на нисам никога нашо, ко би хтео ићи, а самом ми се неће, — на дођох управо рад тога до тебе, да . . . . „Па није нужно, да рад тог идемо од куће, та и Јелена радо пије по једну чашицупива, па држим га рад ње, — а и рад себе у кући. — Овако с њоме кад иијем, — слађе ми је." После за пивом, преповедаше ми Никола новости — а ја премишљах — о брачном животу. — Гледај само, да ја немам никога с киме би чашу, две пива попио, — ја матор човек, а мој синовац има! За вечероммисе све више и више допадаше тај брачни живот, гледајућ, како се Никола, с Јеленом слаже. После вечере се брзо онростих. Путем ми се разне мисли шетаху по глави и ја

књизи, којој је задатак таманити сујеверу у народу, т. ј. у народном календару, онда о томе више ни мало не сумњам. Дб.

У Ш Т Ж П Ц И, Д „Видело" почиње свој чланак у бр. 146. овако: „Самоуправовци! Сећате ли се онога вечера, кад се преко пута од.Слоге" састадосмо у заједничкој дворани " Богме ако су се Виделовци и Самоуправовци уопште кадгод састали, то је заиста могло бити само — „преко пута од слоге!" * * * + Директор мађарске гимназије у Сомбору г. Радић ради насрпској — косовској — п р о п ас т и (т. ј. преводи српске песме о косовској пропасти на мађарски). Кажу да му иде од руке. * * * ~ Све новине пишу, како у Тиролској грдна поплава воде унесрећује народ, а шта тек ми да рекнемо за поплаву од силних календара, који нас — усрећавају. # * * © I 1 . К а л а ј и је ишао у Босну као какав путујући ф о т о г р а ф, т. ј. ишао је да с к и д а људе. * * * §. Новине пишу, да су се Виделовци и Либералци договорили и спојили. Од сад ће ваљда престати „Видело" доносити чланке са насловом: „Б и ће б оме разлике, ја!", јер сад ваљда већ неће више бити разлике. одлучих, — оженити се ! — Само премишљах коју ћу! — Та напослетку нисам ја баш тако ни стар — тридесет и осам година. — Коју ћу Боже, мишљах! Ту ми паде на ум Милица, та она се јошт није удала, — а ја сам ју тако волео. „И она оће, — ал само да несмем никада више — лумповати. Ја сам ожењен. — Сад ја тек видим, како је леп тај брачни живот, — пун миља, пун сласти. Сад ми није више дуго време, кад изађем из уреда, шта више сваки час ногледам на сат, — оћу ли скоро кући! — Сад неморам све нријатеље обићи, зовући их све редом на чашу пива, — већ славно пијем га, са мојом милом Мициком. „Господине! Господине, - коњи су упрегнути!" — Ја се тргох. — Онако мамуран застадох седећи на столици, одупрв се руком о стол. То беше леп сан, — сан науке. Дошав на место опредељена, прво писах Милици, — а после тога тврдо се зарекох, да ћу одпочети, нов солидан живот. Већ ево година дана од како сам у В., — а десет месеци, од како сам — ожењен. Мени последњи лумперај с браћом, на растанку срећу донесе. Вала му! Код куће имам женицу, да јој пара нема, — а сина — исти отац, — вели ми синовац Никола. Јоца Јанковић-Ђекић.