Starmali

„ СТ АРМАЛИ" БР. 8. ЗА 188^.

Од када сам (110 ИетеФИу), Од када сам роб љубави посто, Неста евега, неста песме миле, Мисли немам. канда су ми мозак Црне вране на искап попиле. Зар је чудо, што сад чиним оно, Што други пут учинио неби ? Зар је чудо, што се чистим, рицкам И што волем све чисто на себи? Кад је вече, желим добро јутро, Кад је јутро, желим добро вече; Ноћу певам: „сјај злаћано сунце!" Дању певам: „заиђи месече!" Често перо замочим у песак, — Песак држим за мастило црно. Зар сам једном настрад'о с' цигаром, Кад сам ватру к устима обрно. Те су ране све због тебе цуро, Под теретом тих срце ми јечи Па је вредно цуро моја бела, Твој пољубац ране да излечи ! М. Ј.

„Мудре изреке дра Казбулбуца," (по туђој мнслн.) Да се п р в и човек звао Адам, то већ зпам, сад би само из голог љубопитства желео толико живити, да дозвам, како ће се звати последњи човек.

Ја неби ништа марио ни за највећу зубобољу, само кад се не би мене тицала.

Госнодар Паја мисли, да је бог зна какав природњак, што тамани толике „КакизсћшМе."

Помисли увек на смак света, кад у гостиони поручиш кобасице, на боље поручи одма два пара.

Ала живи мој првјатељ Гаја! у 9 сахата већ је у кревету, па хрче, а ја се још после пола ноћи знојим код — билијара ! —

Ако ти је жена џандрвљива, теши се с' тим, тто ти је пуница још много џандрљивија.

Ако ти се око 9 сахата у веће прохте добро вечерати, а пемаш ни гроша, а ти легни још у 8 сах. спавати, па ћеш уштедити и вечеру и новац и глад.

Ако се у коју женску заљубиш, заљуби се одма још у једну, да си сигуран, ако би те она прва изневерила. Чудан светац тај мој пријатељ Сима, да данас чује, како је Родшилд добио још толико и толико милиона, — опет није задовољан !

Не браним, нека свет о мени говори, шта год хоће; — само не трпим да се зло о мени говори, ту сам јако тугаљив!

Признање. Шта пута сеђах уз'а њу ил' она на мом крилу, шта пута љубих очи јој, уста и косу милу. Шта пута руке милене грлише срећна мене а ја се топих пресретан: ех, нема слађе жене ! Па што јој жеља заиска то већ пред њоме стаја а задовољство њезино диже ме у сред раја ! Па уста уста тражећи зваше ме : својим „драгим," „бубицом" својом „голубом" и таким речма благим. Ал' од кад љубав охладни па другом руку пружи, смеје се мојој жалости а моју тугу ружи. Право је тако, и треба та ја сам прави лудак, не бејах „голуб," „бубица," већ грдан, грдан — „будак" ! »По немачком* „Др. Казбулбуц"

Шегрин белај. Силесија вашака склепташе се око неког шегре, и сирома шегра нађе се у запари, шта да ради, јер се никако није могао да одбрани или искобеља од њих У то му дође сретна мисао на ум. Близу њега било је једно јабуково дрво, и он се захука и попне се на-њ. Вашке су обилазиле око дрвета, и гледајући на шегру, непрестано су лајале. Газди у кући већ додија лавеж вашака, па изиђе на поље, да внди шта им је. Тек он изишао, а шегра се продера са јабуке: „Газда, отерај одма те вашке, ил' ћу ти иначе све јабуке појести." Наравно, да је газда спасао шегру, а и — јабуке. Љ. Л.