Starmali

„СТАРМАЖ" ВР. 26. ЗА 1887.

како ее узели, ва ужива ето и сад он у евојој Пели ! . . . Хакво чудо ?! . . Треба знати, лраља да је Пела, цео дан је изван куће перућ' пола села. Ноћу опет Мату вуку кеки дуси моћни, (он је стражар, али знате овај стражар н о ћ н и !) Па да богме, да се онда једно с' другим слаже; јер видите: дању, ноћу, једно друго траже! Др. Казбулбуц.

Досетке, наивности и др кз дечијег света. Разговарали се у друштву старији о томе, шта ко воли јести. Неко рече, како му веома прија јести мед с орасима. — То чула мала Ната, па како је брзоплет, таки се и она уплете у разговор потврдивши да је то заиста добро јести. — А како ти једеш мед с ораси ? запитам је ја. Н а т а. Ољуштим ора; умочим га у мед, па га оближем; па онда опет умочим у мед, и опет га оближем, — па тако једнако.

Наша кухарица дошла са цијаце доневши у свакој руци по једну котарицу. Пред њу истрчаше Јова (осам му година) и ђока (од 4 године). Кухарица рече Јови- „Ако погодиш у којој је корпи грожђе, добићеш један грозд."

Јова нокаже прстом на већу корпу, у којој је и било грожђе и кухарица извади и даде му један грозд. — Али таки за тим зачу се танак глас ђокин: Тето, ајде и ј да погадзам." Шалио се ја са нашим Драгишом. Он узе моје наочари па је метнуо себи на очи. Ја сам знао да он кроз моје ваочари не може добро видети, но ипак га запитам: — Видиш ли што ? — Видим. — А шта видиш ? — Видим да ве видим.

Оитна кишица. Скроико приказаније још скромнијег Павела. И опет, дакле, један од новајлија ево! који уопште до сад ■.никако" није пев'о. Ово „никако" молим на уму да имате пз као таком па му и кроз прете гледате. Он ће вам за то Јттег, Јттег апћапдШсћ кет, и гледаће што више да не буде „§ешет". I. Једној фторобрачној дјевојци. И ти си некад била (у своје време) млада, то ти ево признајем ал ниси још и сада.

Ујак (премишљајући.) Најбоље ће бити ако се покажеш као да еи јој неверан. Јован. Али, ујо ! Ујак. Но ја ти кажем. Јован. Али Милица ми неће Ујак. Не, не, она ће бити саевим излечена, и биће добра као што је и пре била. Јован. Ти ми нешто загонетно говориш. Ујак. Све ћу ти казати и разјаснити. (Узме књигу што је још на столу лежала и нреврће листове.) Случајно сам прислушкивао твоју Милицу, где се сама собом разговара, и то се — то се — чекај само — аха, ево, баш ово је читала. Ево па читај! (Даде му књигу, Јован чита.) Ето тај књижевни пролетаријат, то је занело, залудило и иепресгано тежи за таким сценама, и зато је она тако расположена. Јован (читајући.) „Један ватрен пољубац — чудно оеећање синуло сунце нове им среће — беху заборављени" — ово је немогуће Уја*. Баш тако као што ти кажем. Јован. Ах нашто се она одала, моја слатка Милице, којој ја све радо чиним. Ујак. Ствар је врло проста. Твоја Милица је сретна

и сувише, и баш зато што је сретна, зато је несретна. Да си јој мало мање чинио по вољи. Јован. Али, ујо! Ујак. Жао ми је, но етвар баш тако стоји. Јован. Па верујем. Но шта да радим ? Ујак Само, мене слушај, па ће све бити добро. Милицу мораш задовољити, само мора — у осталом доцније ћу ти казати. Само кад би знао — (премишља.) Јован. Шта ? Ујак (сетио се.) Ја мислим како би најбоље — чекај само. Ту је. Ово писмо (узима га из шпага) добио сам од моје куме заједно са сликом. Гле, лепо створење, а? Ово писмо жртвоваћу за љубав мира у твојој кући. Видиш овде стоји! „у старој љубави твоја — Катица" — ово ћ емо друго одерати, а обоје ћемо метнути на новине, на твој пиеаћи сто. Милица ће се већ убезекнути. (Метне писмо и слику.) Јован. (Забринуто.) Како би било да се оканемо тог посла ? Ујак. И она да и даље тера своје. Јован. Милица ће се ужаено поплашити Ујак Тако јој и треба. Јсван. Али ја н>у волим.