Starmali

т „стармали" е Ово — оно, Што јесте, јесте: Пера Тодоровић је постао велики господин. И најстарији пријатељи, који су с њиме и по десет пута пили брудершафт, зазрру од онога фамилијарног „рег ш", и не кажу му више : ,Ти Неро!" него ,Виперо!" И он, кад то чује, тек онда види ко је, — савије се у клупче и скочи из Београда, да га не би скупштина изабрала за почасног фурупџију, оџачара, или можда још и за лажнога сведока. Он зна, да је за нпо више рођен, зна да се већ и сада Србаја око њега окреће, па за то је свој велики одлазак објавио у својим „Мал.им Новинама" на врло скромап начин. Уверен је, вели, да ће његово отнутовање начинити велику сензацију и узрујаност у Србији, и да ће то друкчије енглески „Тајмс" а друкчије француски „Журнал де Деба" тумачити, па да не би народ криво обавештен остао он издаје мани(т)фест и расветљује потребу свога привременог вандровања и моли и приклиње народ, да се због одсуства његовог не побуни, јер њему не треба буне, има он доста тога у својој ћупи (где држи црнило, сирјеч мастило), у своме мозгу, а можда већ и у својој оавести. На тај начин се Пера опростио са возљубљеним му народом. Не знамо је ли отишао пешке ил је тражио ата, ал да га је тражио народ би му га за цело дао и то би се (латински) звало Пере-ат! У последње време много се говори о румунском митрополиту Мирону. Тешко је описати његову';епу ми р о н и ј У ј а да ко год у тој речи пе нађе и р онију. Румунски народ палази у њему свога бранитеља, бранитеља и вере и народнобти, па тешко је Књижевпик - ПРИПОВЕТКА. (Наставак.) Прошло је неколико дана; Велизар је сваки дан по више пута „дуго седео и мислио али напиеао пије пишта." Но он ни најмање није очајавао, нити га је тај негативан успех плашио од даљег „рада". Ако му је у соби било тесно, те није могао да разграна своје мисли, отишао је у шуму или у планину; ако му се пак у божјем зраку, са превеликог простора, мисли и сувише раштркаше, вратио се опет у собу. Оловка му је тако рећи већ прирасла за прсте; али нова. бележница остала је чиста, као први дан, кад ју је кунио. Па ако и није написао пишга, тим се већма пуштао за својом фантазијом а то га је у неку руку задовољило. Кад се бавио у својој соби, имала му је и мати и сестра налог, да никог не нуштају унутра, да му не би сметали при озбиљном, књижевном раду. Зорица је тада обично седела близу његових врата, па ако му је дошао који колега у иосету, задржала га је речима: „Не можете ући; Велизар пише американске трагедије." Колеге се згледаху, слегаше раменима и одоше Њима ;е то било и • • •

29. за 1889.

отворити очи према његовим врлинама, а уједно се играти жмуре са нашим арзијерејима. — У нас је ушло нестрпење и немир, а тај би се немир могао излечити само каквим Мироном, — али дајте лампу да га тражимо. Што се тиче римског бискупа Хајналда он заиста има лепо и значајно име, — ал шта се то тиче пас. Нас се можда у толико тиче, што Хајнал значи маџарски зора ; па ки кад звонимо Хајнал(д)у, хтсли би можда и своју зору да пробудимо и онда је заиста то звонење не само пре(д)зорно него и зазорно. А што смо Хајналду у православној цркви и службу божију одслужили, то ће пам бар свети ћирил и Методије опростити, кад се сете где смо и како смо, ал нисмо могди, јер они су здраво високо, а ми смо здраво ниско. Кажу да се принц Кобург враћа са свога европског пута. Бугари већ праве шпалир и вичу: „Беж'те, децо, с пута, иде баба љута!" — За што је баба љута то она сама вајбоље зна, — а канда ће бити још и љућа кад потроши оно мало ситеа новца, на који је зинула и хала и врана. Кад се баба на пут кренула овда је још била блага јесен, а сад се већ зазимљује, није даклем чудо, ако баба при доласку своме примети, да је сад у Бугарској много хладоије, вего што је пре било. Н питање о краљици Наталији мпого занима свет. Е, али кажу да је то њена приватна ствар. Тако треба да каже и српска нар. скупштина, па кад је то приватва ствар, нека ју и она привати.

смешно и лудо ; али им није било ни на крај памети, да помисле, е је то по Велизароиом налогу, већ мишљаху, да је Зорица нешто начула о трагедијама, па хоће пред њима да се покаже. Велизар је то чуо у својој соби и још већма се загњурио у хартије, држећи на сигурно, да ће сад експлодирати каква нова мисао, пред којом ће цео свет пасти на колена. Шта више, он је гледао у духу, како му министри просвете свију држава шаљу изасланике, па му чисто намећу патенте за те самосвојне мисли. А он прима изасланике, прима разне депутације; у његовом предсобљу — јер је међу тим узео велики стан — гурају се потајни агенти разних песника, енглеских, руских, француских и т. д., да кријумчарењем дођу до које оригиналне мисли његове, па да их онда као своје растуре но свету. Па не само то, већ он ће отворити неку врсту пијаце са својим мислима, неку мисаону берзу, па ко боље плати, добија и бољу мисао. Али, ах! те мисли — Не могу мени мисли пасти на ум, као каквом филисчру, рече Велизар после дужег времена у себи; то мора ићи на други начин. Велике носледице морају имати и велики узрок. Није доста имати личаога уверења, треба и мало одушевљења. Ја га до душе имам у себи, али пе ће бити згорег, ако га малко подигнем, унапредим, ако му дам јача крила, сиелија полста! Иокушаћу да се