Starmali

230 „СТАРМАЛИ" БР. 29. 8А 1889.

Малом Милну причао сам, како је Диогеп са фен>1 рои тражио поштене људе, На то ме Милаа запита: — Јед' браца, па зар су онда људи тако мади билп ? Ха за то је Диоген и могао становати у аковчету ! Ј. Воцин Мањин

Мог нећака Жарка, и ма да је био тев од пет годиоа, веома су занимале слике у календару „Орлу". Сваки час ме запиткивао: ко је ово, ко је оно ? Тим запиткивањем толико је дотерао, да је одмах погодио име онога, чију сам му слику показао. Па свеџбао је он чак и то, кад у прелиставању која слака долази на ред. Једном ће ме запитати: — А је д', ујо, зашто је модоваш — тако је он у брзини сковао реч сликар, која му дотле беше непозната — моловао њих овде? Ја нисам ни мислио, да он не држи, да је то нешто лепо, кад кога „молују" у календару, па му одговорим: — За то што су биди добри — и одмах додам: тако ће и тебе моловаш моловати, ако будеш добар, па слушаш тату, маму и мајку. Али гле! Мој ти Жарко удари у дреку. — Ја не ћу да ме молује, — ваљда да ј . и одсече руке и ноге, ха-а-а! — па све поче грцати од суза, Мало сам дуже морао мислити, док сам схватио, од куда та његова бојазан. То је било отуда, што су слике биле махом попрсја, дакде није било на њима ни руку ни ногу. Једва сам га умирио, да му не ће ништа сећи. А он, кад се на та моја уверавања мало стишао, запитаће ме још онако умацуран од суза: — А ко ће ме залепити? Ја сам се још пре тога смејао, а сад ово питање тако ми је било смешно, да од смеха ништа нисам могао на њ' одговорити. љ. л.

Евица је често оца запиткивала како се маџарски каже ово, како оно. Огац јој одговарао, у колико је и сам знао. Једаред запита „како се каже маџарски кашика?" Отац јој одговори : „канал". Евица се сигурно сетила оних канала што се сада копају кроз новосадске улице, па узвикну: „Ау-а! зар они с тако великом кашиком једу!"

Има ли ђавола! У једном беспоеленом друшгву повео се говор о ђаволима. Један високоучени берберски калфа живо је доказивао да ђаволи и не „ексистирају", а тиме је хтео рећи да ђавола у опште и нема. На то се брат Игња разљути па му рече: „не булазни којешта ! како би то било да нема ђавола! ! — а да ко ће онда моју жену однети ! ?! Банаћанин.

Циганин и парациганин. Циганин продавао коња, па га је хвалио и у звезде ковао (та ковач је био, па је и то знао), а његов друг стајао је поред њега па је само ћутао, Ценкао се Циганин са муштеријом, па, се наједаред окрете своме другу, парациганину, рекавпш му : А што болан, и ти не рекнеш коју, да ми коња нохвалиш ? А овај ће на то прогунђати: „нећу да га хвалим; — ономад си ухватио зеца на њему, па ме ниси ни позвао на ручак." Жеље два енглеска противника. Лорд КогШ био је енглески државни министар за време краља ђорђа III. У својој старости са свим је осленео, и тад једном састане се са такођер слепим Со1опе1-ом Вагге-ом, који беаше један од најжешћих противника министрових у парламенту. Кад еу се састали, рече N01111 своме противнику : „Со1опе1-у, ми смо се у нашем животу много и љуто нанадали, трли се и гложили се, али ја мислг.м да је мало људи на свету, који би се тако радо видели, као баш нас двојица." (Код нас би неки противници радије жртвовали и очни вид, само да један другог не морају гледати.)

Наседаније За време турске владавине трговао је у Посавини трговац Рака, који је био припознат са свога родољубља, што је полицији турској доста бриге задавало. Често су му преметали кућу и дућан, тражећи нешто, што нигда наћи не могоше. Једном натовари Рака пуну лађу разноврсне гвожђурије, што ју је у Брчкоме купио, па пође и сам са истом својом ђемијом ииза Саву. У путу је са корманошем ђурон и са своја три момка (сами Срби), нешто много приповедао и смијао се, и час по час, изгледао на обалу Савску, као да некога изгледа. — И гле! таман лађа испод Брезовапоља, а са обале зачу се крупан заповедајући глас : „крају"!! Рака се као мало узверио; момци се устумарали, али горе на обали стоји царски аскер са натегнутим пушкама, па ваља слушати. — Притерају лађу к' обали а четири турска војпика под вођством једног старешине уђу у лађу и одма почну преметати онај нагомилани еспап, тражећи нешто, што је ваљда сакривено. Бадава је Рака преклињао, да му не чине штету, преврћући оне тешке везе гв о жђ а, те тамо те амо, (што је војнике ваљано заморило) официр не да се преварити. „Бре, анасана! где си сакрио топове, хе? и „Шта, у добар час! какве топове?!" узвикао се Рака, „та немам ја топова, пагдеби ихи сакрио V" Заман преврнуше ону силну гвожђушију и по десети пут, заман претресоше собицу момачку, па чак и под дигоше, нема ништа! Сад се официр досети нечему. — Заповеди, да момци узму уже, па да са чамцем провуку уже испод ћемије, јер је хула ђаурска препреден, па можда је