Starmladi

СТАРМЛАДИ

Бр. 16.

Л ИСТА К. Велеиздајници у затвору. У загребачком иетражном затаору леже већ од неколико месеци ови велеиздајвици: Један српски ћилим са српским грбом, српска тробојна застава, једна лепа девојачка ћерћели везена кошуља, слика краља Петра, један ФонограФ, календари „Вардар" и „Св. Сава", чутура, цигаретл папир, соколска значка, и два дугмета с мавџетни. Сви они месецима труну у истражаом затвору, одељени сваки за се, у ћелијама — без да су могли за сво време и ским једне речице проговорити. Али једног дана се деси чудо вечувево. Сви су лепо чули громогласно певати песму: „Весела је Србадија". Можете мислити да су се сви горе споменути сужници дигли на ноге лагане, те се привукли до решетке на вратима и слушали уздрхтаним срцем лепу српску песму. Испрва нико није могао да дође к себг. Одкуд у затвору због велеиздаје да се усуди ико запевати и то још таку револуциону и велеиздајничку песму. Управо једно дугме од манџетне је замислило да је ту сад торба у глави. И право је имало. Таман је певач завршио весела, весела, весела јесва... и вастала тишина, јер нико није од заточеника смео да се усуди ни жнв да се појави — чу се у један мах глас: — Браво, браво, живео, живео Србине Србаковићу! — То је био стари комвтетлија, календар „Вардар". Он као стари ратоборник усудио се први да ироговори. На то су и остали опи1'ени велико-срнском нропагандом и дирнути том српском марсељезом ударили у аплауз и викали: „Живео, живео : На ново, на ново !" И збиља се наново за чу песма: „Онам' онамо .. .." и таман громогласаи глас хтедо изустити „говоре да је Р — чу се нека трка и бат и један груб и простачки глас : „штиа говоре оца им влашког" — а за тим команда: „ иушке и ред прси!" Слику краља Петра обузе језа. Сети се како су сироти Новаковићи прошли у београдским подрумима ... на знате како је. Све остале још већи страх ухвати. Једини календар „Св, Сава" као најмирољубивији ће рећи : — „Па шта је? Ваљда је слободно певати ? Ваљда нисмо у Турској ! У осталом и у Турској се дааас слободно хори пеема како тургка тако и хришћкнска?" — Није слободно. — А зашто? — За то што се тиме шири српска пропаганда! — Ваљда си хтео рећи просвета. Песму и књигу рачунају просвећени народи у просвету.

— То је истина. — Али ово је — револуциона и антидинастичка песма. — А одкад се пева у вас? — Пева се ваљда од кад постоје Срби, ал' ми смо се тек сад опсетили. — Ко си ти, кукавче? — Истражни судац Кошутић с једном четом стражара. — Идите људи мирно својим кућама, на поздравите вашег госу оном пословицом: пошљи л УДО У војску, седи код куће оа плачи!" — Ко то са мном говори? — Календар „Св. Сава". — Е, то је што друго. То је мудра глава. А за моју се вели да је — такођер мудра. „Дечци ван! Напред !" — чу се команда. И одмах за тим звеквуше сабље и ходвик се из тамнице испразни. На то се за њима осу грдан смех заточеника. — То су будаца! — рећи ће једно дугме од манџетне. — Збиља, ми би се могли мало проразговарати ! рече ћилим. — А шта је то било ? — упитаће љубо питно женска кошуља од ћерћелије српског платна. — Ко се то усудио да пева ? — пита друго дугме од манџетне. — Ја сам чуо неку вежбу и командовање — рећи ће соколека значка. Шта то треба да значи ? — Али ко је управо запевао, запитаће цигаретл напир ? — Ја! — чу се један крештећи али јак глас! — Да, да! Твој је глас био ? А ко си ти јадниче? — упитаће га српска застава. — Не знам ни ја. Овде су ме назвали „велеиздајником". — Шта зар имам друштва? —кликне гласно српска застава. А како ти је иначе право име. — ГрамоФон! — Грамофон! — гракнуше сви у један глас. Еле ти си то мало час певао. — Да. Досадило ми се тамновање. И ако ми није до певања него до плакања, кад размислим где сам доспео — не знам ни сам. Глас ми се одапе и ја на сав точир грла запевам „Весела је Србадија!" — докле год ми не зачепи уста неки сурови господин. Ах, боже мој! — почне Фоногра® уздисати. Где са „златна слободо ?" Где су дани кад сам ја својим умилним гласом и лепим српским песмама веселио доброг мога домаћина, домаћицу и госте. Зар сам једном освануо о свечарима, црквеној слави? — Да моји драги. Чак и у сватовима сам био. Сви су ме поштовали хвалили и узносили мој глас и моје песме. Лепе, нежне ручице госпођица, ко лико нута су ме погладиле. И једног дана, о прни дане дође нека зверка чекајте, чекајте —