Starmladi

Стр. 148.

— СТАРМЛАДИ —

Бр. 18.

Ј1 е п о и м е. Мали Милан дошао први пут у школу. Учитељ запиткује децу час ово, час оно, па ће случајно запитати и Милана: — Но Милане, како је име твојој матери? — Матора вештица, каже баба, — избаци Милан. Миладинка.

БОСАНЧИЦЕ. Отаџбини. 0, гола брда, голо камење 0 мрачне горе небом љубљене 0, земљо света мојих очева, Витешке крви, свијетла образа Вашто си тако тужна, жалосна? Зашто ти чело облак покрира И тешки терет грудн салама Кад увијек бјеше чила весела? И онда, кад те бичем шибаху Терани бијесни дивље Азије, Подижућ' горди поглед Европи, Ти бјеше сјајва. дивна, заносна, Ко благо чело вјечног Генија Када на крсту бјеше прикован, Сажаљевајући ријечи клевете На осрамоћеву свету истину!... 0 земљо моја! Гдје су ти оне црте божанске На челу твоме што но сијаху, На коме бјеху ријечи писане „Борба", „Слобода"!? Гдје су? И гдје су гусле, што су звуцима, Из мрачна гроба, тебе дизале Синове твоје гријућ огњима Божанском силом — свете љубави, За спаеи борбу? 0, гдје су, гдје су?.. Или си, мождз, духом клонула Под тешким јармом дугог сужанства? Ал не?... Необориво је крило генија, Што кроз ноћ, водећ народ болова, Мука и патње, тражи путање У неразбијеној тмини борења! Несавладљива је света зами о Великог Вожда, с чијим ријечима Једини израз грмну народа!... Па ипак ти си јадна, жалосна 0 мајко моја!... Твоје шанине Туже и плачу..- На нзворима Кукају виле, очајно, болно... И моје сузе падају, ево, На срушен олтар твога уздања ; Јер боли сина, боли у срцу Кад м јку своју види жалосву. . ^ Јаков ЦЈантиК

Зембиљ. Асли, откако Швабо проврће Иван-планину, нема код нас ни оних досадашњих зима и пометенија Ево која су доба године, па још увијек море се без ћурка и зимског капута. Додуше јутром мало зазими, и жива на термометрима спусти се до два града испод нуле (по новом календару); али како је то чудо, кад данас испод нуле стоји морал наше неке журналистике ; па кспод нуле стоји и љубав наших куФераша и куферашица према овоме ојађеном топраку земље; па еФендиси бенум, испод нуле стоји кзрактер босанско херцеговачких мехкиша и прдектера. Једино што испод нуле не стоје акције наших анексијаша — оне стоје иснод турског пет И наш „ Вов-е® пјак" не стоји испод нуле, него наш „Во§ е -пјак" стоји исп^д муле (хрватски речено) и њаче. А лијепо је на овој љепоти прошетати по Сарајеву, оживнло ко о каквом великом году. Мени мигнуло, да ми је мало изаћи, да са свијетом коју ироегленшнем и да накупим материјала за „Зембиља", да купим једне Фине и елегантне тезгере и дадвем се изаијети, ко какав кинески госиодин мандарин. Ах тога зевка и љеиоте по Сарајеву, то се не да описати. Зато вам нећу ни опи ивати, него ћу само узембиљити. Прво пођосмо исиред „Дирекције бос. херц. жељезница", па мало застанем и упитам се љуцки: — Добар дан фрау Дирекција ! Ви гец ку®ер? Она зајордамила па ни „бонди", тек у јадна доба превали преко зуба: — Никс Ферште, са ајнхајмише немам посла. — Видим и ја госпоја, да ти са хајхајмише немаш посла, немала хљеба јести... Ристијант госпоја, вемам кад, одоше ми коњи. Пођемо даље и дођосмо до Земаљеке Владе. Лијепа кућа, красна кућа. красна кућа. Што но реко онај лули Мато: „Липе цркве ; а бисних свитаца, да се пуста Бога намолимо!" Хајде, мислим кад је овако узгред, да С: и ја увратим и да се штогод замолим. — Помоз Бог госпоја Владо, како сте свиколици ? — Бог ти помого, ђутуруме! — Дошо сам госпоја испред народа. Народ тебе јесте иоздравио, да му се осладило давати порезе и дације и лијеио те моли, да уведеш порез на ваздух, јер је са®и алаванта дисати џабе ову божију хаву, а не плаћати ка њу ни какве — арине ни — марине. — Е, сједи ђутуруме, кад тако лијепо егленишеш, да попијемо по једну каву. — Хвала, хвала госпоја, не куланишем ерарне кахве, не да ми доктор. Него збогом остајте, и селам ћете господину Длустушу по двалесет и двије хиљаде пута, словом 2/.000. Вас махт ди устав! Унд ди анекеија — биће гужве? џ.