Što da se radi?

šaljiv. — Uznemirujem te Aleksandre, no treba da se uznemiriš malo. Moram s tobom ozbiljno razgovarati Ujutro sam zaspao, pa te više ne bih zatekao kod kuće. Lopuhov je stao ozbiljno govoriti. »Što to znači? Je li moguće, da se dosjetio?« — pomisli Kirsanov. — Hajde da razgovaramo, — produži Lopuhov, sjedajući. Pogledaj mi u oči.

»Da on nesumnjivo govori o »onom«. — Čuj, Dmitrij, — reče Kirsanov Još ozbiljnijim tonom: — mi smo prijatelji. Ali imade stvari, kojih sebi ni prijatelji dozvoljavati ne smiju. Molim te, da prekineš taj razgovor. Nijesam sad raspoložen voditi ozbiljne razgovore, i uopće nikad nijesam za lo raspoložen. — Oči su Kirsanova gledale pozorno i neprijateljski, kao da je pred njim čovjek, koji je osumnjičen, da kani učiniti zločin,

— Nije moguće ne govoriti, Aleksandre, produži Lopuhov, mirnim, no nešto praznim glasom: — shvatio sam tvoj manevar.

— Šuti, Zabranjujem ti govorili; šuti, ako ne želiš, da ti za svagda postanem neprijatleljem, ako ne želiš izgubiti moje uvaženje.

— Ti se nekad nijesi bojao, da ćeš izgubiti moje poštovanje, — sjećaš li se? Sada je sve jasno, a onda ja nijesam svratio pozornosti.

0 Dmitrij, molim te, da odeš, ili ću ja otići.

— Ne možeš otići, Zar ha da sam tvojim interesima zaokupljen? ;

Kirsanov je šutio.

— Moj je položaj povoljan, dok tvoj u raz-– govoru samnom nije. Izgleda, da ja izvršujem plemenit čin, no to su gluposti. Zdrav razum mi me dopušta, da drugačije postupam. Molim

288