Straža
Бр } 175
*:
Стан редакпије и админисграције Космајска ул. бр. 22. Огласи се дају у администрацнји — Цема утврђена Неплаћена се писма не примају 1’укопнси се не вра У:.ј, Писма, рукописе, новац и све остало што се односи на лист, слати власништву листа.
ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТВА 1092
2 0/^ д I
{ /
БЕОГРАД, ЧЕТВРТаН26 1УНА 1914 ГОД
СЛОБОДОУМНИ ОРГАН Ј.ВНОГ МИШЉЕЉА
Година IV
Адрвоа аа твпвграш.
.СТРАЖА* —
БЕОГРАД
НА ГОДИНУ
дин. 12’—
„ ШЕСТ МЕСЕЦИ
. 6’-
„ ТРИ МЕСЕЦА
» 3*
. ЈЕДАН МЕСЕЦ
» г-
цувтшта за иноетравотео на иш»
НА ГОДИНУ
дин. 30—
„ ШЕСТ МЕСЕЦИ
. 15--
„ ТРИ МЕСЕЦА
. 7-50
УРЕЂУЈЕ ОХБОР
т
ТЕЛЕФОН ШТАМПАРИЈЕ 1092
1ош Ип клевета
-пВО инс!руиццЈама, 1 _„ престаје да клевета Србију. Она јг>ш непре-
гтано взмишља свакојаке глугости, да би сарајевсквЈатентат моглв ставити на терет званич* ној Србији. Нашз штампа је те гадне к/.евете, које су нарочито срачунате га ефекат код културнога света, достојно одбала. Но то није било доста. Требало је, да о томе проговори и сама наша влада, те да се гздне клев?те распрште и да се лаж разголитн. И наша је влада проговорила и добро је урадила. По* знато је гледишге наше владе на сам атентат. Оно је изложено не само у владину органу „Самоупрсви" 10 и у познатом кгминикеу о том догађзју. Сада је в/>ада дала изд фектно одговор и ка одврлзне измишљотине, којима се х ће атентат да доведе у везу са званичном Србијом. Она је то учинила једном циркулзрном нотом упуће1 ом свима предсгавнацима Србчје на Сфаним дворовима. Та н та је стнлизована мајсторски рсшто и у њој се с мало речи много рекло. Она гласи: .После атентата у Рорајап } ». ау тријска штампа оптужује Србију, свакога дша све више, пр п већи је одговорном за извршгнч атентат. Циљ, који она тме хоће да постигне, јасан је. Она хоће да унитти морални кредит, који Србија ужива данас у Европи, експлоатвшући а политичке циљеве атентат оји је извршио један егззлгирана и фанзтизовани младић. „Сарајевски атентат је осуђен, од стране Србије, на најстрожнји начин. И званични српски круго> и и цео српски народ увиђају да ће догађаји створити за тегнутост у сдносима доброг суседства између Србије и Аустро* У< арске и отежати положзј Срба који жаве у суседној монархији: последњи догађаји су то, у осталом, довољно показали. „У тренутку када је Србиј* чинила све могућно л" њ ^ ни односи са суседно»"' 10на Р хи Ј ом буду што је пријатељ-
МС1П а је она м 1 ети да се спремаЈу ствари, као што је сарајевскп атентат. На прозив, највећи ћнтерес Србије би био да се таква ствар никзда није догодила! На своју несрећу, Србија није била у могућности да догађај соречи, пошто су извршиоци атентата аустријски поданици. „Никзда Србија није дозво лала да се на њеној територији прибирају анзрхистички елементи. После сарајевских догађаја она ће удвојити контролу над таквим људима. Ако би се такви људи појав.гли у земљи, она ће пцедузети најенергичније мере против њих. »Српска влада је припремила Један законски пројекг против анархиста. Тај законскн пројекг је, због рчспуштања Скупштине, остао нергшен; али ће Србија учинити 1 ве што је у могућно* сти да стиша духове егзалтираних људи, који се налазе на територији Краљевине. »У сваком случају, Србија не може трпети дз бечка штампа заводи лажним тумачењима еврдггв^-ч ; ^ ^ г ГГ Т»Г»ТлГ. Ј Ј ћи кривичну одговорност за дело једнога аусгријског поданику — за де п о које онз жгли експлоатисати за политичке циљеве — на Србију и цео српски народ, коме дела такве врсте могу да буду само од штете.‘ Та изјзва српскевладе доби* ће ово дзна широху гласност по целој Европи. Тако ће културни свет добитн још Један докуменат више за пресуђивање аустријске политике према Србији, која се ув(К своди на подметање и окривљавање, за ствари за које је Србија нпјмање крива. Тон ове ноте, сдпучнс ст која кроз њене редове избија, нама се свиђа и ми нглазимо, да је овакв^> поступање акт потребе и иолитичке мудрссти, јер доста смо ми били оно јагње, што вуку воду мути.
Из уЈрбакиј? Стање јв очајно Рим, 26. јуна. По вестима које су стигле из Драча тамо је стање готово очајно. Кнез је гЈапуштен од свију па чак и од реформних официра. Од погибије пуковни* ка Томсона, они не узимају учешћа ни у каквом сукобу ни* ти преговорима са Устаницима. Сва нада кнежева лежала је у акцији интернационалних тру* па. Међутим, ове су добиле налог од својих влада да се у чисто арбанашке унутрашње ствари не мешају, већ да се нађу само кнезу на руци! Пооледњи дани Берлин, 25 јуна. У Берлинскнм дипломатским кругозима држе насигурно, да ће кнез Вид кроз дан два напустити за увек Албзнију и да ће се вратити, на своје добро, у Највид. — „Германији“ јавља њен римски дописник, да је и сам кнез увидео св/је безизлазно стање и решен је да се одрекне албанске круне. Како је кнез доста огорчен нз талијанску вла* ду, због њеног држања у последње време, то ће га приликом одласка из земље пратити само аустријска флота. Једна личност, која стоји ветврди, да ]е кнез љут и на румун:ку владу, која није дозво* лила, да се на њен 'ј територији купе добровољца за Арбанију. Вапона још наје пала Драч, 21, јуна. Арбанској кореспонденцији јављзју из Драча, да су све вести о паду Валоне неистините. Взлона -је још увек у рукама трупа оданих кнезу Виљему. Устаници су се укопали око Валоне, али је сваки њихов досадањи напад остао осујећен и одбијен. Стање становништва у Взлони је врло добро! Талијаии и устаници Берлин, 25. јуна. Из Драч 1 јављзју у Берлин, да су кнез и влада уверени да талијанска влада стоји у вези са устаницима и да их аотпомаже. Утврђено је да је тллијанска влада послала веће суме новаца устаначким вођамз.
I
Опело у Трсту
,'А
Сушра „Сшража" докоси Над родитељским одром Слика је ванредно лепа и веома је дирљива. На њој се виде деиа покојног престолонаслед* ничког л ара, графица Хотек, сестра убијече војвоткиње, ершерцогиња Ан/нцаета и други. Чшпај „Сшражу"!
Жирахих из гла'ва друга “ НЕЗНАНИ ГОСТ — Које тај к дрски к белобразни човек? — На кога то мкслкш? — Па разуме се да мислим на онога Халвеја из Њу*Јорка. — Молим те драги рођаче, како га и на оснЈву чега га можеш на* зивати таквим именима? — На то имам потпуно право. Како се он сме усуђивати да онако говори о моме пријатељу Патисону?
КРЛД) ДЕТЕЦТЈШн Авантуре великог детектива
Зугершоха — Па Боже миј, [рече Вили, он је само изразио једну сумњу. Морам ти признати, драги рођаче, да мз колико се ти љутио, његова сумња није баш тако неоправдано. Ја сам чак готов и да се сложим за њим. После ових Белманових речи Јон Грент сав поцрвени од љутине и рече: — То је срамно, то је нечувено! Дакле и ти?! Зар се доиста може мислити да је и то могућно?! Треба да ти је довољно кад ти ја гаран*
тујем да ћу и у ватру и у воду за невиност мога пријатгља Патисона. Можда си се и ти греварио, драги Јоне, рече Вили Белиан мирно. — Не, нисам, одговори Јон познајем ја њега воло добро. Каква интереса он, уосгалом, нмао да учини такво дело! — Не може бити ни говора о томе да су били у непријатељству. Упознали с у се тек п Р*л сам почетак ловз. Долле се нису познавали ни нлјмање. — Добро то је све мо^ућно! Али ипак не смеш замерити господину Халвеју на његовом мишљењу, нећу да кажем уверењу. Он је бит у вгома приспом пријатељству »а покојним Фредом, па је онда по'јамно кад тако мисли и говори... — Не, то не сме бити, упаде у реч Јон Грент. Ја никако не могу да појмим како је иогао само доћи на такве мисли. Т< је беспоимеран безобразлук. И *т| си био доста нетакгичан што сХ таквога човека задржао у гостима за толико дана. Ја нећу више ниЈта да знам за њега, јер ко онако вређа моје пријатеље, тај за мене ише не постоји. После ових Јоноих речи Пинкертон се опет крадсм врати горе у своју собу.
Довољно је био чуо и видео. За њега, врло искуснога човека. аило је сад доста да се уме управљати у дзношењу мишљења о карактеру Јона Грента. Т*учаа Јс 1\ЈГа дала протскоо мЧр но и у ћутгњу Јон Грент није ни најмање фсрмао Пинкертона. Понашао се као да он и не постоји, као и да није ту за столом. Разговзрао је само са Вили-ем. Пред крај ручка Згпитао је Вили-а: — Шга је било Вили? хоћеш ли после ручка самном? — Куда? — У Килбрун. Наумио сам да од Фармера Клоса купим неке коње. па сгм мислио да и ти пођеш са мном. — Добро хоћу. Чиме ћемо се одвести? — Мојим двоколицама. У њима ће бити доста места за нас обојицу. Рекав то, Јон испод очију погледа у Хзлвеја, као да му је хтео р * ћи. „Ти нзм не требаш.“ — Вероватно ћемо онда одмах и коње повести у Јегертон. — Да. Вра^ћемо се са четири упрегнута коња, одговори Јон и начини збуњено лаце.
Вили најззд одгсвори! — Па добро, идем, ако господин Халвеј.. — О, молим, идите само. Ја ћу мало ишетати у поље. Ја сам чак и пријатељ такчих шетњз на само, кад аоаеи ипжр СЛОбОДНО И ПОТПунО Да се дива природи. — Добро, господине Халвеју — а вечераћемо.... — А вечераћемо вероватно код господина Кло а. — Буди уверан, Вили, да н«с он нсће тако рано пустити добаци Јон Грент. Он је мој добар познаник ми смо провели доста лепих вечери. — А ја ћу вечерати у неком ресторану у вароши рече Халвеј. Немојте о мени бринути, гоЈсаодине Белмане. Вили се сагласи са тим, јер је г из цолога држања славнога детектав« закључио да правилно ради. После тчка тобожњи Халвеј^се лаганим чорацимз упути у варош, пушећи своју цигару и ужавајући у лепотама прароде. Наставиће се
. . 1 , 1 ј 1^/1