Straža

ћррј 195.

БЕОГРАД, ПЕТАК, 1 АВГУСТ 1914. ГОД.

Годниа IV

ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТВА 1092

Излази сваки дан у 6 ч. пре подне

ТЕЛЕФОН ШТАМПАРИЈЕ 1092

Аустрија и Срби — Један петимичан поглед у прошпост, како су Срби Вустрију задужили, а какоје она Србима вратила. _

I./ Кадаисам Леополд, при дру- и овај мах бише преваренн

гој опсади Беча, би принуђен да бежи и потражи спас у туђини, Ђорђе Колчицки и Ђзрђе Миха|ловић, жртвујући своје жнвоте, учинаше много да се Беч не преда пре доласка Собјескога са својим Пољацима. Само преко Ђурђа Бранковића, који је упливом аустријСког двора био венчан за срп* ског деспота, моглаје Аустрија имати уза се све Србе и пожњети онако сјајан успех дошав чак до Скопља. Том приликом Је српски патријарх у Пећи, Арсеније, на разна обећања непромишљено пристао да са својим Србима напусти старо огњиште. Кад је то свршено, онда су деспота Ђурђа, који је Аустрији толика усауга учинио а због тога обасут милошћу, преваром ухватили и бацили га у тамнииу. И ако су то радили није ништа сметало да обећавају Србима „и саму слободу да бирају себи војводу". Док им је требао обасипа ли га наградамо. Али као су се побојали да Ђурађ не затражи независност Срба као што му је дато обећање, они су га безобзирно уклонилн. У место деспота Ђурђа Срби добише више ни њега. Тако исто после Арсенија не добише више патријарха него архијепископа. Кад се Фрања Ракоција подиже противу Леополда Срби поноча дадоше доказа о својој оданости и верности. Код Печуја, ПЈиклуша, Сегедина и дру гих места Мађари свуда осетише тешке ударце српске песнице Ма да су добијали већа о* бећања од Ракоција Срби оста доше верни цару. А кад Мађари најзад подлегоше, повластицама које Леоболд Србима обе Наваше не бн ни помена. Срби

Карло VI. као и Леополд, наговори патријарха у Пећи, Ар* сенија IV, да он још једном изведе Србе отуд и пресели их у аустриске земље. Рат се са Турцима обновио. Овом су при ликом Срби, који су остали иза Арсенија у старој домовини грозно пострадали, Оно клање које Турци извршише тешко је описати. Мари/а Терезија показа се врло пријатељски расположена према Србима, с тога што се за престо појавише и други претенденти И Срби у борбама за наседство силну крв пролише и небројено главз изгубише. Под Јосисфом II и Леопо.г* дом II обаовиле су се б.рбе са Турцима и Срби се одликоваху у свима бојевима. Док су се овострани Срби борили противу турског насиљз, аустријски Срби гинуше за Аустрију. Кад насга мир с Турцч ма Срби за цара проливаху крв у разним бојевима са Наполееном. Сироти граничарн! Ззшта ли су мвслили онда да се боре? Под владом Фрање Јосифа 1848. дигоше се поновз Мађари противу Аустрије и Хабсбуршке династије. Нашав се у незгоди, Аустрија је преко свога консула убеђивала владу у Србији, како је врло потребно, да помогне оностране Србе у новцу и у џебани, а Аустрија ће све те жртве признати и накнадити. И заиста, Срби из кнежевине знатно су участвовали у тој борби противу Мађара. Нарочито се одликовала она војска под сллввим Книћанином, који је водво преко 12.000 момака из Србије. До бв Србе још више придо* бали на своју страну сам цар издаде овакав проглас: (Н^ставиће се)

гш у П«м У Цариграду умиру поули* цама од глади Цариград, 29. јула У Цариграду је нестало храве. Увоз са ма ксје стране је оне* могућен. Нарочито се оскудица осећа у брашну. Русија која је до сада била житница и за Турску забранила је извоз, жита те је на прагу глад. Порта се обратила са молбом на русију да забрану о извозу за неке дане подигне, док се не нађе пијаца у Америци.

Курска лрошесшује — Турона тражи увапћене пађе Цариград, 29. јула Турски посланик на енглеском ( двору уложио је по налогу своје владе протест, због узапћена 4 дреднаута, који су поручени за турску марину, а које је енглеска влада одмах по указу о мобилизацији узаптила и увр-| стила у енглески пловни парк. | Енглегки министар прздседник ( изјавио је своје жалење, због догађаја, али политичка сигуација је у Европи таква, да се је том кораку морало прибећи!

ЈСаграде За храВрост и ревиоот Редови Милоња Лекић Драговић, Властимир Радовановић и Велимир Рајковић награђени су капларским чином и предложени за медаљу за храброст коју су показали при ликом заузећа аде Чакљанца код Панчева. Оне су на тој ади остали пуне 24 сата као прве објавнице. Хохфискобаке Руских капитала Букурешт, 29. јула Румунски листови имају депе* ше из Берлина, да су пруске власти конфисковале у самој пруској краљсвчни око 80 м8лијона марака руског капитала уложеногу разним предузећима. Целокупна сума која је у немачкој конфискована прешлз цифру од 500 милијона марака. 1

Кажњено издајство

Жена чуварка пруге убија шпијуна

Хнез уТрсех — Код грчког краља Атина, 28. јула У Атину је пре два дана до путовао Киез Арсен Карађор ђевић, браг грпског краља. Приликсм доласка киезу су указа*

не почасти, које припадају ње(говом рангу. Пошто је посетио (Венизелоса кнез је у пратњи његовој, био примљен код крајља, где се задржао полг часа. | у његову част даван је дворски I ручак коме су присуствовали краљ са породицом,!

министар председник са члано' вима владе, посланици Србије, Румунијеј Русије Француске и Енглеске. Кнез Арсен путује у своју о* таџбину, да узме у руке команду са српском каваљевијом. А Т. Н.

ф ЕјД) Т 0 Н

Дтдев фон Лилменкрон У подхе Ив забележника једног ађутанта Генерал је бацио мале четвороћошкасте картијице у торбицу на седлу. Стајао је непо мично. Само кат-кад биупотребио доглед или у мапу погледао Његов велики враћац грицкао је вођицу. оиахивајући главом Једна граната распршта се међу нама распарча капетана из шта ба. Његов се коњ пропе високо на предње ноге и сруши се ужасно расмрск. н. Ми се у томе тренутку и нехотице ргзбегосмо. Један официр пожури се генералу да му јави смрт капе танову, кога је генерал веома ценио. Он остаде непомичан, само потапша по врату свога коња, који се због страшног пуцња постао немиран и окрете се један пут у округ. Свита је остала на истом месту. Ужасно < накажен леш покрио је један официр шареним покривачем,

Ок^ покривача беху разбацани један жрвањ за кафу, један кавез накривљен са канаринком, к ја је квркутала и весело јела полу разбацану храну из нахереое зделице. Пред кућом су биле разбацане књиге, зделице један женски женски шешир, разбијене вазе. слике, јастуци, једна табакера са шарама, чешаљ, једна шећерњача, разно посуђе, све корисне и сувише корисне ствари. Иначе није био рањен Граната се морала распрштати на ункашу капетановог коња. Овде или онде тек фијукне звиждићи по који залута* ли куршум, преко наших глава. Један је чак и у плот уда* рио. Клап! Одјекну тихо, као кад удари детлић кљуном. Генерал се не мицаше. Његово озбиљно, духовито, фино лице било је бледо. У колико је више бивао узбуђенији, у толико се више савлађивао. Ми официри смо непрестано гледали кроз своје догледе. Рањеници су храмали или су их покрај нас проносили. Дан је био мутан иту* робан, али ипак по кат-кад поглед на бојиште био је соречен

димом од барута, што се лењо вукао. Могли смо расговетно видети испред себе и десиои лево протввничке стрељачке ланце и колоне, што су се делиле, чнм су долазиле у домашај граната. Три пешачка батаљона, западно од нас, правукоше на себе извенада сву нашу пажњу. Ишли су упоредо уском долином као збуњени камо и амо, а нвсу се могли разделити, Како нам се чинвло, они су марширала у затвореној колони према средини, а стими обронцч пук ти* на саречавали су из да образују удружене колоне. Кишз од граната падала је на њих. И генерал је то гледао, Он се окре ну нешој страни и викну ме по имену. Био сам једним скоком пред њим: „Наслужби екселећ цијо? — „Видите ди онај мзли брег полудесно од нас? — У исто време и покиза ми га држећи доглед у оувд. — Тамоје само једшо дрво, вадите ли га г — Разумем екседенцвјо. — „Одјашите у деведесет седму лаку батервЈу. Нека заувме без о* клевања онај положај и нека отвори паљбу. Јесте ли ме ра-

иатд" 1 "—1Рчиа" М зумелк?* — Рвзумем. — „Одјашите и ви са батеријом на брежуљак и одјасните команди ру батерије ситуацију!" — Разумем екседенцијо — ...и ја сам већ био на путу ка батерији, која је неколико минута била иза нас и која је нарочито на* м штена тако по наређењу самог команданта. Пут је био ужасан. Јаруге и брежуљке мо* рао сам прескакати. Мој мали коњић кога сам узео у размену за старог тракенског пастува а који је напослетку липсао, час је ишао по јаружи, а час се верао Напред, напред! У боју нема препрека и јаруга, ца ма квко оне биле широке. Најзад угледах батерију. Махао сам још издалека рупцем. Командир ме је разумео. Издавао је заповести; то сам опазио по брзом кретању око топова. Затим појаха к мени заједно са трубачем. Мн се сретосмо. Лице му је било зажарено, кад сам му јавио да се креће. Тру* бач је зећ био у трку на путу за батерију, да однесе заповест најстаријем официру, после капетана, да целу батерију. што

може брже, кре. 1 е. К ап е т а н и ја ј а х а л и смо у касу и ипак смо са батеријом, која је савлађивала безброј теренских тешкоће. били у вези. Пут ми је био од јутрос познат. Морали смо проћи кроз једну узану, стазу што је наличила на кланац и која је била таман толика, да је могао топ један за другим ићи. Теснац није дозвољавао да се иде у редовима. Лево од ове уске увале, а по* што смо оставили за собом хаменити терен, није могла да напредује коњица и артиљериЈа кроз мочарне |и баровите ливаде, а десно би морали заобилазити и изгубили зато много време. Ја сам све мислио на батаљоне; тамо су људи падали као снопље. Наша је батерија изабрала бољи положај, и француска је артиљерија мор?ла на њу да отвори ватру. Брежуљак је био доста простран те је било довољно размака између топова. Губитци су били незнатки. Ачи где ]е кланац, клааац? Око нас је сае дивље и пусто. Али напред, напред! Капетан и ја, по

што смо најпре дали знак, да батерија иде за нама, појурисмо напред, да брзо одјездимо и потражимо најзгодније место за батерију, на брељуљку, пре њеног доласка. — За Бога, викну зловољно капетан, кад скренемо. — Тако ми Бога оа* де се неда проћи! Земља је по кривена рањеницима. Указа се грозан призор. Рањеници и убијени лежали су у кланцу један преко другог у великом броЈу. Рањеници су нашу батерију, под којом је грмемела земља, чули и с највећим наорезањем одпузели на страну, да би избегли смрт одточкова. Овде је морала бити пре неколико часова очајна борба. Немогуће! Овде се није дало проћи. Али батаљни, батаљони! Ја и капетан били смо неколико тренутака збуњепи. Ба* терија се све више приближавала са коњима који су тешкс дисали и пушили се ознојени. Немогуће1 У том се тренутку приближаваше нама на озноЈеном коњу једон млад генерал-штабни официр од врховноЈ војскође Око чела обавио је бе

I, )У