Straža

БВОГРАД, СУБОТА 2 АВГУСТ 1914. ГОД.

Горма

Број 196.

ш Стан редакпије и адикнисграције Космајска ул. бр. 22.

Огласн се дају у админнстрацнји — Цена утврђена Неплаћена се писма не примају Руконисн се не враћају.

Писма, рукописе, новац н сне остало шго се односи на лнст, слати власннштву листа.

»1Г-. ; . _ж

СЛОБОДОУМНИ ОРГАН ЈАВНОГ МИШЉЕЊА

Дарма шш твпграан : .СТРАЖА* — БЕОГРАД Пратплата аа СрНаЈу иа паштв: нл годину дин. 12', ШНСТ МЕСНЦН , 6'„ ТРИ МВСЕЦЛ , 3- , ЈНДЛН МНСКЦ , 1‘Пртлт 31 твгранетм в» мшп НЛ ГОДИНУ дин. 30'. ШЕСТ МВСНЦН . 15*, три мнсвцл , 7 50

ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТВА 1092

Излази свани дан у 6 н, пре подне

ТЕЛЕФОН ШТАМПАРИЈЕ 1002

Ршјит 1М 79 РЕГНЕ1П _ НЕЋЕМО ДА ПУЦАМО НА БРАЋУ Ходмезовашархељ, 30 јула. Пештанска листови имају вести да су се војници 70 регименте у којој служе Војвођани побунили. Одмах, по објави рата ова регимента је премештена у Ходмезевашархељ, у чисто мађарском месту. Кад су стигле прве, наравно лажне вес • ти, да су Мађари ушли у Београду и да продиру даље, ,.зипцигери" су се побунили и бацајући оружје викали су: „нећемо да пуцамо на нашу браћу! и певајући Милетићиву химну напустили су касарну. јАтентат Б.Пешта, 30. јула Удружени радници одржали су митинг, на коме су протествовали против безпримерног истребљења и тражели мир! Дошло је до крвавог сукоба са полицијом и војском. Растурени демонстранти дошли су пред палату у којој је одсео престолонаследник са супругом. Кад се престолонаследник појавио и хтео да говори опаљено је неколико метака на њега и супругу му! — Престопонаспедник је убијен? Б Пешта, 30. јула Вест о атентату раширила се муњевитом^ брзином кроз Пешту. Одмах је извештен двор. Још се не зна да ли је престолонаследник убијен или рањен. Власти не дају никаква обавештења.

Аустрија и Срби — ]едан петимичан поглед у прошпост, како су Срби Дустрију задужили, а како је она Србима вратипа, _

I. ,Ми Фрања Јосиф 1. по милости божајој аустријеки цар, и т. д. ,,Наш честити и верни српски народ одликовао се у сва времена својии пристајањем уз уз царски дом и јуначким усрђем, са којим се борио са непријатељима наше^а престола и и наших краљевина. „Признајуки те службе и хотећи особито посведочити

своју царску милост п стара■ ње за опстанак и среку српског норода, одлунисмо, да поврашимо врховно црквено патријарско достојанство, како га негда беше и како оно беше спојено с карловачком архиепископском столицом, то д»јемо патријски назив ч достојанство своме милом и перном карловачком архиеиископу Јосифу Рајачићу.

’ ,Сврх тога се осећамо нака« ними потврдиги избор, по с.ом је наш џенерао Шупљилзнац изабран зз војводу српскога народа, а у исто време поврака мо то старо повеснинко до апо/анство. ,Наша је царска воља и на мера, да повр ћајућа ова духовна и световна доаојанства. | дамо честитом и верном српскол! народу јамство за унутрашње в 1 народно уређеље, које се подудара са његовим потребама. „Чим се поврати мир, прваи; најжурнија бр^га биће нашем отачаском срцу да уредимо и установимо ту народну унутрашњу улраву на темељу права, једнаквх за све народе. ,Издано у нашем глачном краљевском граду Холзмоцу 15. дек. 1848. год.* Од тога доба прошло је шест деценвја, а од војводства и самоуправе ни помена. Заборављене су услуге и пожртаовања бана Јелачића, патријарха Рајачића и сланног Книћанина Сва писмена обеНања царева осталз су неизвршена. Српско војводстјО не доби ни граница, ни уставз, ни војводе. У место све га тога још само одјекују дуж Тисе и Мориша песме, које славе војводу Шупљикца, Книћанина Стеву, каиетана Јанчу. Багу, Боснића и друге јунаке ове'сла вне борбе за бољитак Срба, ко« ја се, међутим, свршида само у корист Аустрвје и њеног ћесара. У место нагрзде за овако велике заслуге за Аустрвју и њену династију, Срба су свагда сматрани за дошлаке, који се само из иужде трпе. Права и привелегије које им понекаддадоше, не хтедоше нвкар вспуњавати, газили су их и крњнли и поред царског потпаса. Народ је српски на сваком кораку сумњичен, гоњен, мучен,?: киван а у тамницу бацан. Језуатска Свакојака насиља и зулуми че* сто су били толаки, да су Срба напуштала једва подигнута огњашта и селили се у Русију. Тако је Аустрија поступала са ,честитам и вернам српским народом* с оне стрзне Саве и Дунава. А ако се расмотре њени односи према слободчој Србији видеће се да накада нису били пријатељски. Она је стално ко

чила точак нашем напредо&ању Да би у томе имала што већег успеха старала се свима сил«ма да у 1 Врди свој утицај уСрбија. 1850 г. ласт Српске Новине ношен Рје у аустријска коизулат на цензуру. Аустријски пак пред« ставник толзко је далеко отишао, да је тражио да се зустријски цар спомиње на његов дам у Саборној нашој београдској цркви. •— Наставиће се —

Јексрзд рзгако

сг

— Огорчење у Бугарсиој —• Наш изве&тај Софија, 29. јула Човеку, коме је до пре краћег времена цела Бугарска апла* удирала, човеку, који је до пре неколико дана био обљубљен у Бугарској и који је сматран за најбољег војнпка генијалног вој* сковођу, данас добацују^најгоре увреде само зато, што се је у последњем тренутку сетио да је Словен и да му је дужност да стане у ред оних, који се бори против Германштине. Данашње званичне новине донеле су указ краља Фердинанда, којим се генерал Ратко Димитријев отпушта из државне службе. Неколико плаћених листова халакнули су на Ратка, заборављајући да су му они до пре неколико дана певали славопојке и називали га бугарским Наполеоном. бошко

Ф Еј/Б т о н

Детлев фон Лилиснкрон N У подке \ 0 п р о с т а в ш и се са капетаном, избегавајући страшну долкну у којој се в о д и л а борба. Кад сам се јавио главноком^ндујућем да сам се вратио, Он ме је приЈатно осло вио. И ја се опет придружих свити. Генерал се опет држао непомично. Иза нас се ч?сто, чула команда коњици да се ка« са. Нисмо могла видети ескадроне. Али бипо ми је тако, кво да чујем звекет, топст и као да фркћу коњи. Командовање ми је п а р а л о уши: „С..т...о.. ј.. „С..т..о..ј.. и све слабије: »С..Т..О..ГЈ. Ст..о..ој. Чуло се све. што даје покретима коњичке регименте њихову поезију, коју човек тек онда позиа, кад и сам суделује. Чуо сам све то јасно и ако је била око нас непрестана грмљавина, Међутим пуцњи батеЈ,ије, коју сам ско-

ро на брежуљак довео, одјекивали су промукло. Она није би ла далеко од нас. На чегири миље у около чула се пушчаиа ватрв; врило је, као мехурићи у грдном казану, што кључа. Коњи без господара, вукућв по земљи узде, каткад са седлом под трбухом, јурили су око нас. Једна маска полако докаса до нас и поче да пасе траву лред непомичним генералом. II ч леђима јој беху утврђене две носиљке. У свакој је седео по један мртав Француз. Чврсто намештенн, прислоњени леђима једно уз другог, а ипак тако окренути да су се гледали у лице, пошто су им главе биле натраг клонуле. Горње им усне беху развучене. Чинило је се као да ће се шасмејати. И геиерал се оп*т држи непомнчно. У исто време дође овамо са десног крила начелник штабв, ради тачнијег иввештавања. Јахач и његов коњ билв су сасвим испрскана блатом. Пуковник је морао јахати у најбрржем касу. Са коња се диаала пара; на врату испод обо* да покривача и између бутина

стајала је пена. Бокови су се дизали, те се чинило, кго да ће да се распукну под ударцем длана. Посматрали смо пажљиво пуковника када се зауставио иред геиералом. Могли смо да опазимо, да је све било повољно за нас. Док је он још са врховнвм рззговзрао, чзс тражећи и налазећи на картв, час пока* зујући прстом на битку, долетео јеједан гласник са левог крила. Коњ му је био сасвим изнемогао. Није се могао успети на брег и срушио се доле са саоји јахачем. Обоје су се котрљали, али се убрзо подиже из клупчета млад ловачки официр са лепим црним брчићима, са мр* ком коврџастом косом, са тамно-црним очима и са чаком, који је био згњечен у претура* њу. Пројури крај нас и викаше смешећи се: „Добро је, добро је!“ На своме кратком путудо генерала извукао је пар, као снег белих рукавица и трудио се, да их навуче, пре него до њега дође. Али је само леву навукао. Исто тако смешећисе ; као што је и покрај нас прошао, прееаде вест врхомном

војсковођи. који му љубазно паужи руку. За тим се попе на једног малог берберског коња, кога су му ухватили ордонанси, и одјаха весело натраг. Десном руком исправљао је свој чак. Изгледало је да га то веома несели. Веселио би се обешењаче, кад би ти ово до руку дошло. Додуше ретко читаш песме (као и ја) али је свакако то могуће. Генерал дојаха к нама иза куће, којз је горела, а чијн су се рогљеви и кров са праском срушили: „Има ли који од господе коју излишну цигару?“ Један 0д нас даде му је. Ми га опколисмо врховни је давао неколицини од нас запо* вести. Кад смо одјахали да предамо заповести, да се свом сна* гом на град напздне, одјаха и он даље у кратком галопу, да потражи ново место за посматрање. један ордонас остаде крај запаљене куће. Њему је било зацовеђено, да гласницима покаже ново место, куда је ге| нерал отишао. Време ручка изгубило је од своје дрвжи. — Крај —

Наше војиште

Линија: Сава — Дрина

По последњим извештајима који су стигли министарству унутрашњих дела, прошлу ноћ се ведида јака борба дуж Саве и Дрине. Покушај аустријанаца да се на неколико места искрцају сузбијен и они су се повукли са знатним губитцима. Непријатељ је учинио понован напад на брду Самуровића, али је јачом пушчаном ватром потиснут.

Сфицири и рат -Румунека војвка хоћа ратСпецијални извештај Стражи* Букурешт, 29 јуна У румунским официрским круговима појавила се веома јака струја за рат против Аустрије. На једном скупу решено је да се утиче на владу, да упадне у Ердељ и да га присаједини Румунији. Како је овај покрет уз^о широке размере, влада је одржал 1 седницу под председништвом краљевим, Одмах после седнице краљ је позвао код себе вође официра и са њима је дуго конферисао. Шта је краљ са вођама говорио не зна се, али судећи по расположењу официрз, ии|е далеко дан, када ће и Румунија ступити у ред Сила, које су у рату са Аустри]ом и Немачком.

— Писмо једног хероја, који бежи оамо онда у подрум кад дође до густог —

Г. Директоре, Скоро сваког дана читам „Наш у подруму* коресаоденција на* шег главног сарадника. Судећи по тим дописима, чо* век би рекао да су се сви заостали Београђани завучени у подруме и да седе у њему стално и живе; тако би рекли по томе али тако у ствари није. Ноћас око 11 часова, почела је јака пешачка ватра између наших и аустријских трупа, све је то почело истије, па јаче и јаче, док око пола 1.по поноћи не чусмо и прво, нама већ добро пошто шестоструко дум, дум, дум ја се тргох, скочих из кревета и већ се почех спремати, да командујем: ,у подрум напред марш.‘ Моја би армија имала одмах да изврши ову заповест, али пре него што ћу издати ову заповест, обукох

се и изађвх да прво осмотрим да ли има какве веће опаснос,ти, па тек овда да пређем на команду.

Већ је пуно двориште народа; из моје авлије, које броји 8 „кирајџије*, само су двоје побегли а остзлих 6 су још ту. Видећете младог симпатичног брицу, како у неглиже-у седи на евом прозору и забавља око себе женски свет, који се начетио око њега и сеири у музици, коју наш Шваба приређује! Како сте викнух ја, док ми неко не добаци, хоћете ли у по>ум?! Чекајте, рекох, да прво осмотрим ситуацију, па ћу се према томе и управљати. Т том груне наш са једним, па са 6 метака, тргох се, скочих, јер пуцањ беше жесток у