Straža

Број 197.

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 3, АВГУСТ 1914. ГОД.

г Ц Стан редакпије и админисграције Космајска ул. бр. 22. Огласи се дају у адмшистрацијн — Цена утврђена Неплаћена се писма не примају Рукописи се не вргћају. Писма, рукописе, новац и сне остало што се односи на лист, слати нласвиштву листа.

ш

т

__ ГП Д> псдцјца 3 . АВГУСТ 1914 ГОД. ТРПЖО СЛОБОДОУМНИ ОРГАН ЈАВНОГ МИШЉЕЊА

Година IV

^АРееа тшвграви ;

СТРАЖА 1 -

БЕОГРАД

НА ГОДИНУ

дин. 12-—

» ШЕСТ МЕСЕЦИ

• 6--

» ТРИ МВСЕЦА

. з-

. ЈЕДАН МЕСЕЦ

. 1-

црвтплатЈ зг ивостранстно н» поштн:

НА ГОДИНУ

дмн. 30 —

» ШЕСТ МЕСЕЦН

. 15-

. ТРЛ^МЕСЕЦА

. 7-50

ТЕДЕФОН УРЕДНИШТВА 1092 Божији прст

Излази сваки дан у 6 ч, пре подне

$

ТЕЛЕФОН ЦЈТАМПАРИЈЕ 1092

Ко је саасао углед и достојанство наше Отаџбане, и понос свеколиког Српства у најкритичнијој ситуапији Београда, 15. овог месеца у вече, и 26. око једног и по сата изјутра, о томе данас нећемо говорити, али нас, као и све Београђане, који патриотским дахом дишу, жарка жеља покреће, да Његовоме Внсочвнству Краљевићу Ђорђу, са патриотским осећајима предочимо, ове критичне часове, који би евентуално могла настунити овд», када би његово јуначко присуство међу војнацима неоцешених и неизмерних корнсти било, за нашу драгу Огаџбину. За такве пак крнтичне чвсове — недај Боже да дођу драгоцеии живот Његовог Височанства Краљевића Ђорђа. као и његову не надмашну храброст, жеља је, не само нас Београђана, него и све Србије, И васколиког Српства, да се сачува у резеррд, јер данашња снтуација Беопадске одбране, није у опасносш. Доиста, појава краљевића Ђорђа на београдским улвцама, весели нас све, и старо и м*адо, а нарочит^/ у данашње дане; његово прису тво међу војницима, чини IX такође неаобедним! Па нгак, његов драгоиени живот у граску градских опсадних тошва, зујању шрапнела, и шиш т бњу хаубвчких раторних ГЈ?Јната, које руше београдске палате, и сиротињске куће над главама мирннх грађана, несме се излагати — бар сааа — кри*

тичним часовпмз, у којима је жавот тако близу смрш. ^Бујнз младост краљевића Ђорђа, и његов велики дух храбросгн, који на свакоме кораку, и грађанину, и војнику, у/.ива чврсту наау на исграјност у овоме нашем праведноме рату, са злурадим прохтевима АустроУгар:ка Монархије, нужна је, и мора се задржати изван квше н?пријатељс»их распрскавајућих граната, и силне шрзпнелске олуј ше, која ево већ пегнаест дана з?сип* мирне Београђ^не, и њихове мучно подагнуте куће руш ч; јер, и сам Божији прст, додирнуо је храброг краљевића Ђорђз, онога да за, кзд га је непријат«љско шрапнелско оло■0 међу војницима окрзнуло, в то је била само блага опомена, од више невидиме силе, са гојом му је пр^д зчила оне тешке последице, које се не ксплаћују у чаркамз, в; ћ у одсудним и решавар ћкм би т кама за опстанак: бити, или не бити... Цео овзј напис, истакли смо га, само, и једино, из патркотских побуда. Ми снк ј >ш врло добро памтимо, га кгквим ге је одушевљењем краљевић Ђорђе нстакао при анексији Бхне и Херцегозине, а данас још више, и са истннсккм осећајима и великим пош^овањем ценимо његово храбро лржање у нашој средини, под грмљавином хаубичких грзнзта, које нам не даду на миру ни ручаги, ни вечерати. Г. М.

наредба којом се у целој монархији забрањује увоз српских књига из страних држава.

говора, а Бугарској Румелија. Догађаји у Маћедонији у тако су необичној сличности са до— —. I *

~Ј Кад је наступио кримски рат, гађајима који су се одиграли Аустрија, држећи^ да ће Србија пред окупацију Босне и Херце-

устати противу Турака, искуп љаше војску на српској грани

говине, да је немогућно не запазити везу између једних и дру-

. . -ј УЈ ** ^ГЈ ци, очекујући згодан моменат гих. Аустрија ради данас просда упадне у Србију. Али муд-Јто по калупу који јој је већ

ро држање Србије отклонило је ову опасност. После бомбардовања Београда Енглеска је предложила да, ради сигурнијег мира Аустрија окупира за неко време Београд. Французи и Руси про, тествовали су и тражили да се градови уступе Србима. Тада

Једном испао за руком у Бер лину. Сатрвен гурском свирепошћу, морално угушен Маћедонац се дигао да збаци турски јарам. Арнаути не пристају вршити обести које подсећају на оне из год- 1876. Ев )| па као и у очи Берлин

ропској кризи. Тако дописни члан Пап Јене, професор, путо ваће у Ттрску, где ће одржати низ предавања и упознати своју браћу — Турке — о ситуацији у којој се мађарски народ налази. Други један професор, некакав др. Фридлер Лајош кренуће се за Јапан, да тамо одржи не« колико сличних предавања. Лајош Бачи мисли да својим пре-

! давањима збуни струју у Јапапу, ' које ироповеда слогу са Русима и која је натерала јапанску вла* ду, да изјави руској влади своју готовост, да јој притекне у помоћ својом убојном силом. Мањ ако им то што не помогне! Ар.

Аустрија одлучно устаје про-јског Конгреса тражи реформе. тиву захтева Срба, јер она ти -1 Турска обећава али их не даје. МА ^паим ил 'глпш/л ”■— — •

Аустрија и Срби — ]едан петимичан погл*д у прошлост, како су Срби Бустрију задужили, а какоје онз Србима вратил?, _

Саобраћај Срба с ове и с оне стране Дунава јако је плашио Беч. И као што|се доцније пра-

ниле сметње пасошима и свима могућим д р у г и м срествима, 1842. г. 13. јануара излата је

ме брани не толико интересе Турске, колико интересе Аустрије, пошто би тај успех кнежевине био од великог уплива и на Србе у Аустрији. Аустрија пред Берлински.Конгрес ствара босанско-херцего начко питање. Приликом наших ратова за ослобођзње категорички се противила свакој на* шој офансивној акцији ио Босни и Херцегввини, јер је смер био, да ове земље себи приграби. То се очигледно потврдило кад је на Берлинском Конгресу енглески изасланих, Биконс.филд, устао и предложио, да се Босна и Херцеговина предаду Аустрији на привремену управу. 1885. г. Аустрија нам је помогла да дођемо до финанских срестава за рат. С једне стране смо се завадили с Бугарима, а с друге ствари прелазак наше војске преко границе био је поздрављен као један нов пораз руске политике. Аустрија је дозволила да будемо европски жандарми за одбрану Берлинског Уговора, али нас је одвратила да у овом важном моменту извршимо своју дужност према нашој браћи у Старој Србији и Маћедонији. Ну чим смо били бачени натраг преко границе, Аустрија се по* нова и брзо споразумела с Русијом и пристала на њен ^пред* лог, по коме се Бугарској давало (Iв Глс1о , ако не друкчије, све што је желела. И кад је све свршено нама је остала у рука«а артија Берлинског У*

Европа понова трвжи, Турска понова обећава и т. д. У томе кругу вртпл* се цела акц^ја и није могло иикако из њега дч се изађе, све докГордијев чвор српска војска својим мзчеч није пресекла. Свему на сметњи ст. ј<ла је Аустрија, која н«м је и посде успешних ратовз оте; а освојени Скадар, Драч и Јадрпнско При« морје. да убрзо зине да нас прогуга и нашу слободу, толаком крвљу утопљену. угаси. Али се преварилп у рачуну и дрло брзо Србски Народ вратиће јој по заслузи жао за срамоту и с* својим моћннм 38ШТИТВИЦИМа и силннм при атељима забриса■ Не је са карте Европе. То је бида неминовна судбина њена, јер ко зло ради мора зло дочекати. Т. Јћ П.

Наши пријатељи

ипј...

— Мањ ако им то не помогне (Наш специјалан извештај) Нови Сад, 31. јула Неуспесн Аустронемачки на бојном пољу озбиљно су забринули пештанску академију. Пре неколико дана мађарска академија наука држала је ванредан скуп, на коме је говорено о ситуацији као и о мерама, које би се требале предузети, да се иста побољша. ^После силног лонџања најзад је решено, да се академици крену на пут по свету и да га обевештавају о Ев*

№ коншцвд —Т- -~нг !;;/

ВЕЦИЗЕЦОС Председник грчке владе

ф Е /ђ Т 0 Н Детдев фон Лилменкрон

— Записник из једне летње битке -- Немој ме без р*злога потрзати; а ако ме истргнеш, не остављај ме у корице, док се не напијем крви Стара изрека. Око камина. са пехаром у руци, даје се лепо приповедати. Мој пријатељ се распричао: Кад рам у детињству похађао сајмове п галердје слика, које су приказивале окршаје, варошиу пожару, мостове у пламену и читаве битке, нисам могао да спавам од узбуђења. Утисцису тако јако утицали на мене, да сам на све друго заборављао. Родитељи су ми због овогазабрањивали да похађам такве изложбе. Харамбаше, гусарска лађа,

крадљивци дивљачи, разбојници, они што вребају по морским обалама; све је то било за моју живу дечију фантазију чудновата милина. И ко зна, шта би од мене било, да ме није моја мајка од тога непрестано од варћала и упознвла ме са историјом. Поменута поштована господа морала су да уступе место Леониди, Александру, Цезару, Великом Бојводи, Фридриху Беликом, Наполеону, Блихеру и како се све не зову. Нисам могао да сакријем необуздану радост, кад сам читао о Дернзергу, Шилу и Колумбу. Моја је жеља била да будем присталица странке, која би своју отаџбину, када буде стењала под хиљадама рана, као спутана звер, смелим делима потиомажем: Постадох војник, и са истом страсти то и данас остадох. Особато ми се допадао цигански живот у рату. Не сећам се ниједног дана, да, ниједног дана, кад смо се налазили у пољу, да сам чезнуо за миром и одмором. Стара детињска радост о де* лима пешачких наредника није била сасвим изчезла.

Али, да, ти желиш да чујеш о првој мојој убојној ватри. Као сам постао официр, налазили смо се крајем јуна 1866. година скоро четрнаест дана у лепој провинцвји Шлезији у једном ззмку, што је припадао старој госпођици племићске крви. Пожртвованам соцем сносила је велики терет нашег становања и брижљиво је бдала, да смо нас двадесет и седам ифацира бали та "0 задовољни, како се не да замислити, а исто тако сваком пешаку, драгону није недсстајало ничега, што би им засладило живот на њеном имању, после вапорне службе, Она је била лично неу морнз. Једног дана при ручку — тек што је пуковск« музика довршила у хоенфридебершком врту красне, бојне и победничке мелодије — устаде она и напи нам ову здравицу: „Господо* 1 , Сваког минута очекујемо рат. Ва му идете на сусрет. Ја се не молии Богу, да вас благословв, јер Он је сакрио своје лице шврок*м рукавом, или боље; Он

не марч за ситне људске пре пирке. Па и ако хиљтде у нашој отаџбини и хиљаде непријатеља моле од њега победу Коме би се Господ окренути? — Наста мала пауза; и ја о* пазих на њеним уснама оштар покрет. Ми офипири гледасмо нешто мало зачуђени у чаше, други су се згледали немо. „Али желим да ваше руке буду као челик и гвожђе. Ви желите да се вратите својим же* нзма и деци, и свима оним које љубите Па ако то а не буде, овда, Господо, умрите најзавид* нијом смрћу, з« отвџбану. „Пред вама иде крал>. Грлићете Га одушечљено, иосле битке и љубићете Му миле, хра- 1 бре руке. Стаџбина гледа на вас! „Жавео краљ!‘ Стајала је као пророчицл. 3?тим подиже чашу са сектом и искапи је на душак. Мртв I тишина је владала. И ми је већ хтедосмо да опколимо, да се са њом куцнемо; већ хтедосмо, стојећи, да запевамо стару краљевску и патриотску песму, када се једно крило од врата нагло отвори. Један врло прашљив

улгн уђе унтра. Брзо прггледа по соби и приђе журно ге-е ралу. Стаде укочено п р е д њега и пру*и му десном руком јелно запечаћено в?ликописмо: „Да се преда својеручно Вашој Екселелцији*. Пошто се лако поклонио својој сусетци, нзипј старој домаћици, генерал отвори писмо. Мртво ћутање. Затим он рече: „Господо, р/т Је објављен!' И опет се код нас официра није појавило клицање. Огекивали смо ту вест сваког часа, па, ипак она нас је п^треслз, Само један драгунски поручни«, који се чешће машао за шампањску ч*шу, викну гласно: „Е, онда напред, као Блихер!" Оштзр поглед баци на њега ко маидант пука а затим погледа уплашено генерала. Екселенци ја му није рђаво схватила реч и понови: „Ца, госеодо, напред као Блвхер!* У великом узб.ђењу куцзху наша војничка срца. У дворишту се сретох са старим наредником Цчцаном из моје чете. „Сад већ знате, да је рат објављен! — Разумем, господин

погп^ручните, ве^ма м* је мило. Ст*ром на 'еднику б?о сам веома нлктоњен. Ако је кадгод стгрл пруска верно:т, старо пруско: ,,Од свега је преча дужност', нашло оличење у једном човеку, то је бало у Цицану. Са деа снажна очњдка — остале секутиће и кутњаке био је кзгубио — даввло му је лчце вечити утисак, као да ']е имао сушвцу у нзјвећеи стелену. Али није било здравајег и жилавијег чсвека од њега. Ј» се пожурих својшм војницнма. Пр« улазу у коњушницу обазрех се натрак. Мој стари н*с!едник|чптао 1 Је марљиво ,,Малог Вилдерз?-з*), кога је увек собом носио. Његове очи оиле су у том тренутку на овом месту: „У боју се тек искуша прави војник, у киши од куршума и испред врхова јнепрајатељских бајонета мора да се покаже да лн нма право и неопходно н*јпотребније својстао рагнвка, срчааост и неустрашимост“.

в ) Одлична инструкциона књига за подофицире и војнике.