Straža
Број 266
БЕОГРАД, НЕДЕЉА 12 ОКТОКРА 1914 .
Годива IV
Стан редЈмшпје и адмннисграције Космајска ул. бр. 22.
Огласз се дају у адмиплстрациј« — Цена утврђена —
Неплаћена се писма пе прнмају Рукописн се не враћају.
Писма, рукопнсе, вовац н све остало што се односн на лнст, слатн власннштву лнста.
ж:
СЛОБОДОУМНИ ОРГАН ЈАВНОГ МИШЉЕЊА
.СТРАЖА* — БЕОГРАД Нрстпмта м ОрваЈр м 1 имит», на годнну дни. 12' , ШВСТ МКСЕЦН » 6’, ТРН МЕСВЦА . 3' . Ј1ДА.Н МНСНЦ . 1'Првпшт« и наоотранс тво н* пошп: НА годнну днн. 30 . швст мвскцн • 15'. нн мжсвцд . 7 50
ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТВА 1092
Излази свани дан у 6 ч. пре подне
ТЕЛЕФОН ШТАМПАРИЈЕ 1092
Ми. Н. Ншић—Рамнсм.
Височанство
ПРВА ПУОСВЕТНА ПЕСМА ИЗ „РАТНЕ ЕПОПЕЈЕ"
Краљевићу ЂОРЂУ
Ласкзвие мрзим... моја Песма тече | Од тада ја сам сањао о Вама: Из срца што је крваво к’о ране; ј Наш Гарибалди... па и више можда;
Јунаке волим, и где крв потече Ту моја Љубав као пожар плане.
Прогоњен буром Судбине и зала Као наш народ, ал' железних груди Стуних у живот; шта ми борба дала? Ја заман чеках да зора заруди; Дани су моји као Јесеи суви Људи за ГЈесму остали су глуви.
Данас је време кад Песму не цене, Рачунска Проза кад духове хвага; Са песмом сваком падале су стене На душу моју сред Мира и Рата.
Удар сам сваки са грудима голим Чекао мушки и примао смело; Борих се, страдах за оно што волим, И тако ово родило се дело.
К’о прогнан тако, без крова над г/.авом Ћутах; у мени недаће и јаде; Ипак не роптах; јер на небу плавом Им'о сам Звезду што ми Господ даде.
Та светла Звезда која душу греје, Што ме једино још за живот веже, Звезда је паше Велике Идеје За то мој живот болу не подлеже.
Живот је патња; ал’ у срцу моме Букташе пламен као сунце неко; Иосветих Живот — све, народу свомс Награде нисам ни прим’о ни чек'о.
Идсју ову носећи у себи К\> титаи зе-рс будућност сам ствар’о, Она ме крепи да клонуо не биЛ И са њом никад нисам се умар’о.
Ја жељах једно: када плоча прсне Са гроба нашег народа што гине, Нација наша у сјај да васкрсне И да полети у зрачне висине.
Ја тежих једном: у народу нашем Да нема више робова и плача; Победу желех Височанстау Вашем, Победу Вашег Краљевскога Мача!
То беше доба Анексије Босне Када сте мачем виглали к’о Ор’о; Зар тол'ка Љубав да срце не косне? И мртви кам ј* аапевати мор’о!
Да ће Ваш подвиг да донесе нама Свршено дело почето од Вожда.
Ласкавце мраим .. моја Песма тече Из срца што је крваво к'о ране; Јунаке славим, и где крв потече, Ту моја љубав као пожар плане.
И моја вера за Идеју Нашу Беше у Вама са именом Вашим, И српски сањах: величину Вашу, За утех тужним робовима нашим.
А кад нас Ћесар увредама засу, Ступисмо у крв с древним отимачем Зашто Вам певах? Јер у страшиом часу И Ви сте тамо полетели с мачем.
0, Височанство? да сте само знали, Кол'ко Вам среће пожелех из боја; Векови Славе у Вама су сјали, Столећа Наде па и суза која!
И песмом клицах: ено, Он на хату Са крша разви Идеју што блиста, Из руке баца Смрт туђинском јату У дољи плача к'о да видех Христа!
А после зачух: Ваша крв се просу. И ново небо над нама се своди. И нови триумф Ваше име осу, И нова Песма у мени се роди.
И док у крви заплива Столеће, Понова живну свака душа патна; Из крви рода — од рана и среће Разви се Нова Епопеја ратна.
Немци не бојимо ее никога до Бога и....,
И* Ваше крви и других јунака Јекнуше Песме као слава нова; Јединство Српства рађасе из мрака И с њим: крвава Епопеја ова.
А за то што сте Ви симбол Идеја, Које нас воде Спасу и божанству, Ту Епопеју крви и трофеја Посвстих Вама — ВаШем РелиЧанству!
Искреност где је? — кад се рука мет'е На срце које и пева и грца; А бићу срећан: ако зачујете У Својим груд’ма — куцањ мога срца. Крушевац, 1914 год.
У броју од 8. септембра има ова белешка : Српска апсеници у Загребу. —-У суботу 6. септембра на вечер ствгао је под јакои војничком пратњом до 150 уапшеника, већином Србз из Бо'не и Херцеговине, који се нису покорили обласним одредбама и предали своје оружје, а осим тога је и држање њихово било врло сумњиво. Она су опремљени у узе (тгмнице) домобрзнског суда.
■ ■<Т|»
АустрИЈ‘ска освета над немоћнима Да би се наплатили за страх што су га претрпели од ваших трупа које су их растерале по Срему, Аусгријанци су, по од* "|аску њихову, искалнли бзс свој
на мнрном становништву српском, које је још под њиховом влашћу. Из загребачког „Обзора“, из бројева од 8. до 10. септембрз, који су нам некако дошли до руку, износимо преглед мука које еу онамошњи Срби ссуђс* ни да претрпе још на измагу св)га робовања;
У уводном чланку броја од 9. септембрз саопштавз се службени извештај из „Сријемских Нс виаа*' „На вијести, да је непргјатељ из цијелог подручја наше жупаније протјеран, упутио се у уторак, 2. ов. мјес. у јутро, госа. владин повјереник за Сри* јем, велики жупан Имро (Емерих) пл. Хидегети, у подручје сербијанске инвазије, да извиди тамошње стање и да успостази иаше областне власти. Г. вели ки жупан иропутовао је аутомоIбилом старо пазовачхи, земун-
Јски и румски котар за два дана и повратио се у четвртак у ве^ер лађом преко Новога Сада у Вуковар Управне области су почеле од-.ах уредовати на цијелом подручју, где су прије пар дана повучене биле, те су још у присутности г. великог жупана отпочели извидати о посљединама непријатељске инвззије. Установљено је, да су Србијанци, и то како редовита аојска тако и комитзџије, у многим мјестима попалила куће хрватског, њемачког и мађарског жатељства, те тамо и пљачкали, док су православно житељств* поштедили. На жалост, ппидружише се непријатељу к Јесни домаћи елементи, који су још горе хзрали од комвтаџија. Потанко се извиди настављају да се у сваком случају шго тачније установи штета, која ће се [настрадалом пучансгву потпуно ! накнадити. /једно су попримљене нужне мјере, да се нађу домаћи »улумћ рп, који ће заслужној казни приведени бпти.* Да су ти покушаји угушсни
и да ће кривце стаћи заслужена казна, виднмо из извештаја „Хрватске Одбране", која пише: У петак, 5. септем^ра, у 3 сата после подне допремљено је у Осијек у двије товарне лађе, које је вукао реморкер „Аустрија“ 516 особа, све самих домамаћих заведених несрећника. Било је ту стараца, мужева, а и младића. Сви су окривљени да су се за вријеме србијанске провале у Сријем владалн издајнички, дочекујући српску војску, а издавају и злостављзјући домаће хрватско-католичко пучанство. Ухапшеници налазе се у врло јадном стању. Опремљени су преко гласија у бараке, смјаштене на новом сајмишту, гдје су за њих штале згодно преудешене. Опскрба ухапшеника пзвјерена је гостионичару г. Фра њи Гоцаловићу. Течајем ноћи допремљен је још већи број таквих ухапшеника у Осијек. и У суботу, 6. септембрз, у пола 9 сати стигао је на товариим лађама даљна гранспорт преко 400 о:обт, а влахом у 10 сати
транспорт је преко 300 особа. Сви ће бити интеркирани у баракама. 0 судОиии ових ухапшеника још не не може г ппта рећв, тек толико да ће се употребити за разне јавне радње, а против неких коловођа бит ће нов дан казнени поступак.
Скице
— Иоаш ааклопца —
Јуч* разговарају чубурци о томе зашто шваба већ три неделе не туче Београд. Једна жена из Мутапове улице, која мисли да је добро обавештепа рећи ће оним осгалим женама: — Пре су швабе пуцале на Београд из великих опсадних топова али су им Срби отели оне ааклопца кад су били у Земуну па сад швабе праве нове заклопце, и за то не пуцају!
Лросбеш
— Нова пмтааљања —
Претписима Мвиистра Про свете и Црквених Послова по" стављени су: у гимназији у Пра'
ФЕЉТОН
М(ђу официрима малбга гарназона у Н. владала је примерна слога. Па ипак данас је међу њима владала крајња узрујаност. Као мун»а пронеда се вест: до лази *ала Јованкч, ћерка госпо дина комавданта пукз, којр је у Н. гарнизонирао. Госпођица је долезила из Београда, где је већ више година у Заводу за Баспитање младих девојака, пошто је г. пуковник већ од више година удовац. ЈЈ Пуковник је необично волео своју жену, и кад је она умрла гн је сву своју љубав пренео на своју малу ћерку, која је бвла права слика своје покојне матере. Зато се пуковник није ни жевио. Јованка, била је још »еома млада девојчица, могла је имати тек седамнаест година 0 њеном доласку говорило се већ пуау годину дана и млади по* ручнвци и капетани узалуд су кривали своЈе вратове и узалуд
д-Јлазили на станицу: госпођице Јовгнке не беше. Дошао је Божић, па и про* шао гМи н>е никако не беше. Дошао је и прошао Ускрс, пз опет госпођице Јованке не беше. Као сигурно говорено је за њен долазак о Духовима. Али два дана раније дошла је депеша да је млада пуковниковз ћерка добнла Инфлуенцу и да не сме да напушга посгељу. Међутвм, данас је у^врђен њен долазак и у кући пуковника већ пуну недељу дана чине се припреме увелико. Пуковникова ћерка требала је да дође првим вечерњим возом, који је долазио у 9 часова у вече. Зато су сви нежењени официри гарнизона били окуп-
љени у кесарни где су у живом разговору очекива .и9 час, када
је требало отићи на станипу и свечано дочекати г-цу Јованку. Наравно да се је говор водио око пуковниксве јединице. Како је нико није познзвае, то је нагађано како она изгледа. Док је млади поручвик Петровић био мишљења да је она плавуша са крупним бадемсквм очима и дугим треаавицама, дотле је капетан Јочић тврдио како она
мора бити да личи на пук 0 вникз. Наравнз сто људи сто ћуди. Сваки је описивао младу пуковникову ћерху онако како је он замишљао. То је тако ишло све док није дошао пуковски аћутант. Одмах по његовом доласку разговор је добио иову живост. — Даклем, господо ма ћемо за неки тренутак отићи свч озако џумле на станицу да причекамо госпођицу, рече млади Гајић, који је на неколзко десетина километара у кру г у взжио као човек, коме се ни једно женско срце није огело. Он је сматран за човека, коме је срећа код женскиња веомч наклоњена. — Наравно, наравн 1 — грак* нуше сви остали, И чаше препуне ванредног пића куцнуше се у част доласка пуковникове ћерке, која јл требала у зачиале живце гарнизон ког живота да унес; нову ноту
Али у том се умеша новодошавши вђутант, Павловнћ, који
је са свога и сувише крутог држвња прсзван барон. — Моја госпсдо! — рече он пошто је прво иреко главе погледао све ре ом — вашпредлог да овако корпоративно дочекамо госпођицу не може с*
гзвести. Ја разумем да ће на вас све то веома непријатно утицати, јер већ толико времена ми је са крајњим нестрпљењсм очекујемо сви. Али представите себи само какав би утисак на младу даму, к<»д бк је цео официрски кор на станици дочекао? То не иде, никако не вди, госаодо моја! Да је бомба пала међу офицаре н* би направила такво нзн нађење. После говора госаодина ађутанта наста^аје дуга и мучна пауза — Али ми не морамо изнћа на пероа. Ма ј; можемо дочекати и у ч?каоници1 — усуди се један од офицара да примети. Сви по.ледаше у говорнака радосио, и били су усхићени његовим предлогом, који је за њах значио излаз из ситуациЈе И т.!ман се на њихова лица беше указао осмејак кад их опет сневесели ађутант. — И о томе не може бити речи, господо. То ћете и сами увидетв! У овој м?лој варошици свашта би се Јпосле тога говордло, * господину пуковнику би било веома незгодно Ји непријатно, кад би се ма једна реч п томе проговорила.
Само ће једсн од нас отићи. И ја вам поверљчво кажем, да саи то ја, то је захтев г п Сподииа пућовника! Ни сам к аљ Лудвик нвје могао с већим поко:ом изрећи сво* ју: држава сам ја, то што је то учинпо млади ађутавт, када је својим 'олегама саопштио, да је он тај смртни, који ће дочекати госпођицу Јованку ћерку господина пуковника. — Али од куда ви да будете баш тај! Усуди се опет да при мети активни симпатнзер лепшег пола 1 — Господи.ч »ђутжт се испрси и лупи се понова по пр* сима, пошто је пре тога прописнз ивбациои двсну ногу напред — прво као шго вам је познвто ја сзм пуковски ађутант, и према томе ја имам да заступам господинв пуковзика, који је болестан и лежи у постељу! а дру* го то захтева сам гос шдин пуковник! Официри се опетЈ погледаше али нико вије знао да овдеиађе на каква одгсворз, ма каква излзза. Ситузција је бнла без излазна. Ађутант је ликовао. И да би их још више једио он рече. —
Знател’ ипа господо. Пошто сте ви спречени да госпођаџу лично дочеката, имамо ипзк иалаза да је поздравите добродошлицом. Ударимо разрез на све нас па купимо једаа диван букет, који ћу ја предзти у ваше име госпођици! И акс је о шма било криво, да бук- преда баш ађутанг. ипак се вико није ни најмање бунио пр јтнв овога предлога, и за чзсак новац је бао скупљен и дат да се набави букет!
Мрак је већ давно пао и својом тамнои коореном обавијао је земљу. Воз је јурио пуном паром иреко глатких шина. У купео II класе седеоје један млад поручник и С*в се удубо у мисли, 1П« а-ујз од њега седела је једна и симпатична шипарицз. црнопураста, од сво» јих седамнаест година. А она је бича задубљена. Чатала је некакву књнгу. У аашкој станици воз је стао, јер су се ту возови имали измењати. — Свршиће с« —
.4*-***’<И5
Ч'