Straža

Страна 2

С Т г А Ж А

боој 315

мен;има. који би могли изазвати и иоставитл другу солуцају, противну нашам интересима. Негативно пак решење било би: кад бв се на нашмм границама северо-источним и на Јадранском Мору, створила нова политичка констелација, у којој би, СрбиЈа с једне стране, Угарска с друге, и оне покрајине, које би успеле да их не абсорбује ни Русија ни Немачка — с треће стране, сачнњавале велики политички комплекс на северу Јадран-

скога Мора — нови и права триализам. што би представ-

љало страховиту опасностнашој егвистенција, или бар спокоју наше отаџбине. И зато, што је српско пн« тање интимво везано зз суд бину-Ау трије, ми Италијани (ако мислимо учествовата у решењу тога питања према нашим интересима) морамо у*ети положај против Ау стрије Конференција је саслугалз врло пзжљиво, и говорнику су аплаудирали.

С. М. Бојанић Борба Плотуна грме силно — свирају зрна; Певајућ посмртну песму, при заходу суниа. Топови ричу — грокћу митраљези Танани пушака, стоји љута цика Вапај умирућих — писка рањеника. Свирају шрапнели кишом од ганади. Убиственои ватром, засипају груди. Преривена земља челиком и гвожђем Цео јој се плато из темеља љуља. Крв потоком тече, усирена црна. Ал’ кргнуше напред српски легиони Зацикташе славне брзометке њине Венцем лаворике два пут окићене И, јури се напред — само напред к’ мети Знај, душмане црни — так ) Србин свети. Праг колезке своје, отацбине дичне Шумадије славне, гнездо од јунака Што их некад даде, — груда земље ове Што падоше славн-о за слободу српства Бесмртни им венац историја салела. Загрмеше тоии — затресе се гора На врх брега чујеш — једно громко „Ура “ Језовити крици — и потоци крви Утонуше немо у мрак прне ноћи* Ко ће од нзс сутра — на пут вечни поћи.

— Пали хероји аа величниу и ојај Отаџбине. Страхинл Дакић, пешад. мајор. Погин/о у боју са не* пријате зем. Милан. Вељковић, пеш ш. мајор, умро од задобивених рана. Саетозар К. Костић, Љу • бомир Стојковић, Младен Поеремовић, Исаило А. Пе-

тровић, резервни пешад. кап. погинули. Божидар Кренцер, умро 28 окт. у Взљеву. Снасоје М. Панић , Тана сије В Поповић, Чедомир М Јеремић . резервни поручници погинули су. Петар М. Вуксановић, пешад. поручник, погинуо. Миленко М. Живковић, Урош М. Спирић и Василије Ћорђевић резервчи пешздиј. поручницз погинули су.

Ђорђе М. Милојковић, арт. резервни поруч. погинуо. В ојислав Михалџић, пешад. резерв. поруч. умро од задобивених рзна. Милан Мартиновнћ пешад. пог>уч. погинуо. Чедомир М. Новаковић и Милутин М. Снасеновић по ручнипи погинули су. МихаЈло Раносовић, Љубисав Урошевић и Никола Ђерасимовић, пешад. п.поруч погзнули су.

Крај огњишта

о

Милан Јовановић Пвложај, 20ХГ1.914 г.

СОФИЈА, 19 дец. Лист „Зарја'* каже да је пре неколико дана била код г. Пашића делутација састављена од [представникв свих партија које су данас заступљене у влади па му је изјг" вила да су све страмке у Ср баји противне јачању Бугар* ске на рачун српске тератор*је па ма какве да су опас* ности о којвм* се говори у последње време. Депутација је нагласила да српска владв треба да иијааи у Петрогрзду; да руска влада треба да престане са својим предзозима Србији за територијалие у** сгупке Бугарској, што би наравис било у антересу српско бугарског саоразума. Депутација је завршила своју мисмју код Пашића овим речима: „Русаја треба *а се изјасни јасно и категорично кога претпостав/ва: Србију иди Бугарску.“ Прамедба Прнсбг ро а. Саопштнли смо горњу вест из Софаје који је сем ,,3зрја“ објавила и „Камбана* наводећи да јој је взвор турска лнсг „Танин.“ Овлзшћени смо да изјави мо, да је ово саопштење о некаквој депугацији, која је била код г. Пашића као и све остало што је са озим предметом у вези од почегка до краја измишљена.

Седим у угодној сзбици, топгој и ччстој. Домаћин је војни обвезник као и сам што сам, али је дошао на осуство, и он нам је уступио ову красно-удешену собицу. Ја сам овде у селу, у батаљону у коме су скоро све сами беогрзђани. Сад смо у пуковској резерви у једном селу. Ту вам је Татомир Петронијевић београдски в^ђентр* говап, па вам је ту Витомир Симић — Мвлисав Радосављевић — ћурчија, иначе у војсца поручник. Онда вам се нижу све познате београдске личн г 1 ли: мој командир Мита, уча. Он истина није

— Ама људи, ја се никако не могу начудити, всли Пера Коморџвја, што чвабе чим нас виде, одмах окреиу леђа. И Пера дохвати једаи угарак који д гореваше и очекиваие одг. вор на питање. — Е, мој Перо, бо)е се они т<бе ћ’о живе ватре, јер како ги дугајлија неби томе Вранцу, како ли се зове тај њихов цар, више требало него да се наднесеш само над њега, па одмах да испуста своју швапску душу, — Ове речи које је изговорио Илија коморџија, као дз у»редише Перу. Он се испрси као стари

беогрзђанин, али је познат борац. свим I внђенијим људима из — Шта ти мислапР Ја и јесам сграшан за Чвабу, ати?

Београда па се готово сродио с њима толико да га сви сматрају за београдског .житеља“. Не би било лепо да не поменем нашег одличног старешину и јунака са Варовнице

Гледам те пре неки дан кад смо се туклв с?. Чвабом на Ковијони. Пушке лрипуцаше с њане стране а ти с твојим коњем па ајдец на другу страну. —

Кооучвине ? Ј уЈ Коми. могјг се сла ти сваког даиа. 7—10

команданте — капетааа Не-1 - — Није него да са мунадељка Андрића који је за вре- цијом идем на ватру. Ево, нека ме најжешае борбе показао кажу ови људи, д-> ли би они чуда од старешинске мудро- за време борбе с коњем пусти и самопожертвовања. И! ним муниције јуоили у пропаст. још пуно таквих људа имао — Ја неби — одговори брбих да поменем овде, али зо Конфино, стари шаљивџисе бојим да се не удаљим од ја — ја бих право у Београд. главне ствари ■ Сви се насмејаше томе. ПеДзкле седим у угосној со- ра се диже и шмурну негде бици и размишљам о мину- у мрак, а Илија се накашља

лим даними. У овако склонитом и топлом собичку може се и размишљати, али у оном блату, у оним рововима где вам свира куршум око ушију као п 1 еле, бога ми неда се разнишљати. А морам _'вам прнзнати да је ово прва ноћ у којој сам више главг видео „штукалор“ — и то после пуних пет месеца. Дакле сео сам и размиш* љам о оним вечерима кад не им^ђасмо борбе, већ се поређамо крај огњишта и третирами догађаје, сваки на свој начин.

це&ехајући се пакосно. Глиша кафеџија-Младенозчанан већ је одавно био захркао крај огњишта. ГБега ништа иаје интересовало причање о борбама. Пошто није служио војску а до сад и ннје био у ра^у, то је мал© што о њему и знао. Посматрајући и слушајући све досетке коморџијске, која су безбрижно седели у.ра\ огњишта, сетих се ужасног даиа када смо ииали борбу на Варовнаци - 26. Новембра. Тога дана се је покгзао наш батаљон достојан Сраског Пијемонта — престони-

ФЕДјТОН

I Ошој М Болкици Писали смо толико пута шта се ради по нзшим резервним болницама у унутрашњости За поједине болнице писало се по неколико пута, а за ову нашу Палилулску Болницу нисмо готово никад ништа пвсали јер нам изгледа, да је она некако пасторче наше. А после тога, тамо вма људи који о свакој ситници воде рачуна па нам није било ни иотребно да и на њу скј ећемо нарочиту пажњу. Међутим у овој болници је служба врло тешка аз два разлога. Први је разлог тај што сваки болесник који ту дође' да је болничко особље| Чено и да мора да слуша!

свакога, управо да подноси и гне незгоде које се у обичном животу не подносе. * А други је разлог тај што св жи своји на становишту да у Државној Болници, може да грдн и лекаре и све што је гу па ипак му се мора ука : затв услу г а помоћ. Ннко неће да зна за стање у коме се данас Оашта Државна Бол ница налази. Данас већ није могуће имати све оне удобности као у нормаоним приликама, данас се не може имати онвх медикамената ко* јима је рзније та болница располагала, данас није могућно имати онај број лекара који смо раније имали, свеје то упућено на бојиште у унутрашњЈСти наше земље. Па ипак сваки с правом тражи да му се учинаповољи не питајући да ли има могућности зато. Треба ући у [ чекаоницу Опште Државне Болнице па видети, колико

света данас дође да се прегледа и да се прими у болнац/ на лечење. ОваЈ број болесника павећан је исаким ратом, јер многи траже да се приме на леч ње што немају средстава за живот. Доктори г. г. Пан«ћ и Стоји ировић, морају свак дчевно да вр:пе преглед новоприЈављеаих б алесаика којих има много, морају да обилазе сва оделења болнице, а као кру на тога најтежег посла, они су оптерећени са по две али три дужности. Г. Панић мора свакодневно да буде у општинској амбуланти, и кад га неко од тежих болесника позове кући, хтео не хгео мора да иде, јер би се вначе казало неће да дође. Тако је исто и са г. Стојимировићем. И нико неће да помисли да ли ови људи имају физичке могућности з тго већ сваки знз да пни морају то да чине. Ови лекари су непрестано на

ратној нози и дању и ноћу су на дужности, за њих нема одмора па бзш зато и истичем њихову оданозт и савссност у вршењу ове тешке дужност:*, погребно је да се наш свет, колико голако с тим упозна. Економ Оиште Државне Болнице симпатична г. Јоца Стефановић, предстазља душу ове наше болнице. Болесници су га наавали болесничком мајком. Поред своје редовке дужности, да пази на домазлук и економску страну ове наше куће, као и на адманистрацију он свакодневно има масу сиротих и измемоглих породица, које он, у колико му могућност допушта, подкрепљује храном. Оно што би претекло од хранс ои то раздаје овим сИротим породицама, И за то што је овај човек до крајности савестан и што чини неизмерне услуге нашој сипотињи, не могу да

пропустим, ^ да гу племени* тосг овим путем не истакнемУ писарници, ту ради позчати и сампатични ,Чика Никол** он преставља правог домаћана оне куће, оно што .с«учајно прође исаод контроле г. Стеф лновића, то он предузима да ради. Дозољно је дч г. Стефановић само погледом да зн гк, Чика Никола већ зна шта треба да ради. По цео дан и целу ноћ ов^ људи се не мачу из Билчиц ■* И б"агодарећи тој њиховој енергнја и савести никад се нико из ове болнице није ј ожалио... Тако је и са осталим болничхим особљем. Напр. у кухињи ту је командгнт позната „тегка Тина“. Оно чисто посуђе и казани, на којима се ч љек може огледати, иоказују с колико воље ова жена ради ту. Скувгти јечо свакодневно, за четири стотике ду* !ша са разним ћудима, није