Straža

4 г

С.ТЈИ.Ч4 2

С Т ? А Ж А

В 1Хј, 15

не зарезу!е као стопарац од 75 год. Да су чиновниии и остало особл>е постали спатије на железници; да они неће путника да 'чују ни да виде а кнмо ли да му даду објашњења то је факт који се неда ничим побити. Ја сам пре неки даи путовао возом до Младеновцт и натраг за Београд и у о»ом кратксгм путовању забележио сам ова два случзја. Одмах по поласку воза из Младсновцз за Београа ^ондуктер примећујс једној фз милији која се враћа кући да објава која им служи као кгрта није исправна рекавшп им: Није вам објава испоавиа, ви сте сумњиви морате се нути у првој станица или д;платите карте“. Замислите о вога безобразлука Дак е кад је неко сумњив онипжможе путовати само кад платл к ндуктеру д )бар бакшиш Ал тако је то. Госплда контро лори којш вуку свнки дан по шест дииара дијурну седе у Нишу а неће да пођу пругом да овачо што киде. Други случај: исти воз који је прммао путкике од Ниша па гвуд ред >м нвје по р« ду вожње имао да иде д > Топ чидера као крајње станице већ само до Ресника. И ниао од господе жел. чинов. н је се нашао да то каже путпи цима те се можда неби ни пелв, него кад је воз сгшао у Реснвк коћу путнаци су и стерани из вагона као иека стока. Жал стан је то призор бии посматрати ону сањиву децу како плачу на оном хладном ветру оод ведрим небом, а машина одвуче ва гоне не чекајући да пузници скину оно мало стварн које су вукли са собом већ в њих одвукоше у вагопима у мрик и више их неће пн наћи Но и оаом хзосу ваљда ће доћи крај. Г. Драшковић минкстар грађевина познат је као једгн заузимљив човек. Он је и ри* није знао за овај х= ос на ж»лезницн и без сумње да ће му тражити лека. Довођењем г. Боже Вуковића на положај нзчелника сеобраћаја г. Драшковић је

несумњиво учинио једну велшку услугу и држави и путнааима ко : и с? злоаате за свој рође^ новац по возовима. Г. ВукозиН истина није политички пријатељ г. ммнистра грађ'-вина те |е у толико бо» ље јер се не коже рећи да је било неког партизааства које се је иначе зацарило у железн. дирекцијч. По својој спп® I г. Вуковић заузима прво место од свих наче.-н -^а у дирекцији. Кад год је требало с«лаоати какзв уговор са стгјјним жел-*змицама за то је увек од ређиван г. В/ковиа. Оа је и рлније би > ћ ? а<ел ник Са бр ћајног Оледења. Надати се да ће саобрг-ћај на железници довгсги у ррд исто окако као и кад је прв ! пут био Начслаи < Саобраћаја. М.

РаЕОШ Да наш патпаотиззм мије свмо гола фр 13а и п^ехана пећ која се брзо и греје да се брзо и охлади, најснажније су у овом рат’ демаатовали нз’ни тргаиц ;-1 из унутра* шњогти. Кад су се у Крушевцу схупљ ли придсзи у ствгр*ма »а ратаи-.е, ;ед'л трговац кодониј лпе робс, гросист прплож -10 је један .љубичаца" сапун а један гадантерист метар провидаог плтгна.

«)№ — ф Мидорад В. Стајић Ова исполинска борба народа за ослобоћења од туђинског јарма в притиска гсрман* С^ог мнлитаризма, к; ја ј запалнла цео културни свет, прогутала је већ точико жртава, да је морзла постати мрском, ма како била повољиа по резултатима, које од ње очекуЈЈЈ цело чозечанство. Много је жртгва, које су сво ј>-м животом погтавиле темељ Велике Србије. Њихово имена вечито ће блистати у народу в бити »аписгна златним словима у редовима Историје

Србнје. У редовима многобро;них јунака, који су поаож**н своје младе животе у херојскмм борбама с веков нкм кенр8јвт*гл.еи, н?.о је и по^окво свој живот на олтвр отаџбине Милорад В. Стајић гимказист четивк. У бојном налету на крвног н пријатеља пао је и Милорад у 19 тој годипи свог мла дог живота, Овгј ненакнаднк губитак за њ^гсве роднтеље, као и др/гове које је тако нолео, ке*а буде ублажен помишљу, да је .њ.чхов Ми горад, и ако врло рано, иринео свсј ж>->вот на олтар втаџбине, иа олтар Велчке Србије. Некл е слава младоме ;лерој ј Милораду, који жртвова вој ж^вот за срећу, сдзву и велич.ну своје отаџбине, а уцвељеним родитељима нека је утеха, што је њихова нада, њихоз јединзц пао као херој на брачику миле му Огаџбине! Жив.

№ I | 1 Ц№ — Суд једног Београђанина, који већ неколико година живи у Нишу. Да ни;е било овога рата ко зна «а/ти бк се пр ггово ркла која рач о Нишлијама. То Вам је ваоод код кога «лада јос: онај гурска дух од пре тридесет а неколико година; то је народ који цео свој век проводн у опил\ Нишким ћумезима; нар д који не уме да се креће у једном обичном друштву. За Киш со пре с вога рата спабо говорило. Знало се да је то једка прљава варош па н л ко на њу иије ии окретао главе. Зна> о се и тс, да Нишу треба да предстоји будућкссг у сзмом ек јномском развитку јер је на удару свах пруга ади то је мала фајда. Ниш ће а даље да ч«аш у блату као и до с*д. Данас се н.јзко говори да је Ниш по све ггдна ипрљава взрош. То је тачно. Ниш вам је једно дегдо или гњездо свпх заразних болештииа. Нигде да нема болести у Србији у Нишу ће се наћи.

Но да вид)*мо зашто је Ниш дошао до г-вог степена? Мно ги криве саму спшти«ску власт а иеки г,ак само грађаково. Кзд се ова ствар узме оаако озбиљно у оцену онда је криво и грађанстко и општинсиа вдаст. На општинској управи видите даиас неке људе који су сасвим равнодушни према напретку оае вароши Грађлн-*, то су Вш праве интережџије. Онн гледају сјмо да пуне џепове. Шта се њчх ткче ко ће б*ти у општини п[>едседн-!к и км&тови и далк ће унутраш њи ред у вароша кренути колико толико намред. Стога није ИИК8КВО чудо кад пе ^.1 ■.тпанац прође кроз вгрош и вчди иа све стране „Јаваш," „Јавлш.“ Нека култура и Нишлзјс то су тоаико далеко једкО од другог као небо I д земље. У осталом о«и су то покгзалз »ајвише према нашим Београђанима у ов м рату. Кад би то бно народ са оним човечанским осећајима можда 5и му ова критак < која непрестано траје од мобила ззције до д нјс посдужи/ а као н^ук у будуће, али то за Нишлије вкјс ништа. Оли могу да трде, све је то за њих ргвно. Не треба саорити да је Ниш једно врло важио место оо свом сгр тегијском месту за наш Саобраћај. У њему има људи ае ^ођени Нишлија већ сј стране који бн хгели и могли да створе једав општи препорођај од Ниша али зато треба амати помоћи колако толико од грађана. Грађаии по природи љењи људи не уввђају ту потребу и због тога ће Ниш остаги и даље у блату у коме се данзс налазк. Нисам рођени Нишлија али жгввм у Нишу но ипак жалим што морам дати озакав суд о Нишлијама. М.

— Цртице из тринаестодневног ронства под Ау ш стријанцима. Имао сам једног комшију, пореклом Швабу. И ако је српски поданик и кма два сина

офици а у нашој војсци ипак е некако радовао до>.аску Аусгпнј :нац >. Говорип би ми чес-о ка^о ће онда бити све уређенаје, неко благостање и томе слично. Био сам утучен сапим тиад жалосним догађа ■ јем па му нис.јм могао ни про* тив речити као што би требао. Своју радост нарочито је испољно кад су 3'иста дошли. Био им је у свему науслузи, виђа ■ сам га у ауго. обилу сх аустрис*им официрима и тако даље. Бч<> је толико зааос>ен да за свих 13 д нл није к мени долазио као што;е то обично чинио. Но кр тко б ше његово радовање. Д ђе д >н кац су наши уш и у Б-оград. Тога јутра, сав уплашен, б--ел, голо 1 /аз дотрчзо ;е мојој кући не знајући испрва шта да рекне. Сад кад еам г-ј ословио, умолио ме је д, ии.КЈме ништа о њ-му не говорим, морао је вели тако да р>ди аусваком случаЈу да га браним. Зчао сам колико је С' л ти. Плашио заоу-кене 1 ане зз учињена услуге Аустрг,ачцима на такав вздајнич! ■ па чан. 0 нн га је и постигла. Спров деа је у Управу гр да Бсоградаи иредЈт којном суду.

Чшм п>жи."ш :ве нше ( П88И!0Ј||, КЗјИУ?« КИ ДО Д8т Н8 П0С.1!Ше Збр?НуИ 0 ИО81Ц Д« 10 У1ИН8 81ЈДШ ДО 15. зеог шш Пз5.«8 тога дШ цџ»Ш> пр§д;ју ш« гвакзи прдану 3* НАВЕК.

СКИЦЕ Јављају новане да су Шукри пашу, храброг браниоца Једрена, заробили Руси у једн ј од последњих борби. Шу-

> Хабалска пгсжа - ПОЛ ДЕРУЛЕД -* Не успављуј се, о мојг главо; бди у мом телу, о моја душо! Време је борбама: лав риче, јелеи вшче; сабља ми рђа у руци, треба јој крви на оштрици. Не успављуј се, о моја главођ С црвеним цвстовима вд каруба мешајући своје пламене боје, летм «аша аастава тамо: тако оиа траж« крвв. Бди у мом телу, о моја душо! Свештеиици, по каабама, благословили су старешину кога клицаљем поадрављају. Нека нам Мухамед буде ј вођ. Ко живи беа страха, умире беж ј поруге. Не успављуј се, о моја главо; бди у мом телу, о моја душо! (превод с франц.)

ФЕјГБТОН У кзфакици са ии^мт ишшм — Цртица Сам) ветар, онај безобраваи и до*ааниновс барски ве тар, а никако нгге, могао је д« учинн да, бавећи се у Нишу, свратим у једну мачу, мрачну кафјиу, коју посећују само нижи пенаионери, бивши трговцн, ђаци виших разреда гамназије и по који иепознати таленат. Кафана је имала неко егзогично име, кога не могу да се сетим. У тишини ове кафане пао ми у очи један сто за којим је седедо неколико блажеиих пгнзнонерских лица. Више њихових гдава, под сликом по*ојног енглеског краља Едуарда и илустроваие скале човечаје старости од колевке до гроба, висила карта срп-

с«о-аустриског бојншта, по којој су бвли пободена црножутм барјачићм. То је бнло оких апатичних дана, кад су Аустријанци у с в о м наднрању запретили Крагујевцу. Пензионери су туробно гледзди у црно жуте баојачиће, артедн главом и гунђали. У њиховом гунђању била је вера у одм83ду, одмазду ј шу и зеличансгвеиу. Ова тишина кафане, ови симпатични стари људи, она тама у њој, све то наједанпут ми створнло драж лепих тре* нутака, проведених у малим кафаницама иа периферијп Београда, где јс друштво лоше али је вино изврсно. После исколико дана, баш кад је почела наша офанзива, свратшо сам опет у ову кафана чије сам име опет прочитао, и опет га нисам запзмтио. Они пензионери весело су

испијали кафу и пос е дали чзс по иа карту по којој су летеле наше заставе. Једзн краћи пут иосле овог учвнио је да заборавим нз ово депо и интересантно'уточиште оних пријатних седих лица који, док се тро бојне заст вице смеше ка овешаној карти, пију горчу кафу и разговарају о безаачајннм стварима. Кад |‘е непријатељ с огромним г, шцииа изагнат из наше земље, једног кишног попаднева пут ме одведе овом пријатном меету. Симпатични пензиоиери, као калуђераце у Весталкином хра* му,били су увек на свом месту. Лено пили кафу, кашљуцали суво, тужили се на рђз во време, пробаде и реуматизам, скупоћу и неергичност меродавних, хвалили добро вино у тој и тој кафани от кривалш нове изуме у лечењу реуматизма, и узпосили иада

све велику и п> емениту .Мајку Ру:ију“. Чим би се чуо какав јачи глас с поља, устали бл свч и напрегли уши, као ка мргвој стражи, очекујући малог продавц« с ВЈнредним издчњем, па да трнуадф лно г г >д” нашу заставицу на I јатељевом .чемљншту. Кад Си се стишао разговор и кад би мишје, жмир е очи потражили за тревутак неку уображену тачку ка столу, чула се напољу кио(а несно сна и тешка. Поглед би испатао унутрашњост целе кафакг, од неке цркнуте муве у * јзини до газде који је с :0 на плетеној столичицн келерајем и дремао — и задржао се на карти бојишта са којих тробојне заставице, веселе и радознаде, носматрале ћелаве глзв: симпатичних пензионера, ксје се блистале у полумраку .