Straža

г т р ћ 'А' Д

Нрој 28

лично и успевала. И тако то • бож помажући нас, она нас је уиропашћивала. Све оно што јој је било у вољи и у користи, кварила је, а све што јбш није било у вољи и што није било у склзду ■ подударности са њеним интересима, нападала је. Наше и иначе честе и ошп ■ размирице потпиривала је још јаче. И на тај начин старала се да нас онеспособи и дисквалификује за какав озбиљан и плодан рзд. Ну поред свег тог ометања и навођења на рђав и несигуран пут, наша је згмљз, вођена Провкђењеи и јаким и здравим нациснзлним инстиктом, успевала да изиђе на прави пут и да дела у једном аозитивном правцу. Она је увек и у опи]ености и у замагљености свести водпла рачуна о својим битним национзлним интересима, и нкје счс ј племелити и свети задатак занемаривала. Онз је споро али поуздзно корачала на путу остварења својих национзлних идеала.

— Велики указ о разме штају полициских чинов ника Престолонзследннк Александар иотаисао је указ којим се постављају; За инспектора прве клзсе Министар. Унутрашњих Дела са седиштем у Скопљу, Ми ха ала Цер вића, инспектора Минист*р. Унутрашњих Дела, Са седиштем у Мигровицм. За инспектора прве класе Мииискр. Укутрашњих Дела са седаштем у М- 5 Јтровици, Косту Ј. Јавковића, инснектора Министарства Унутраш њих Дела, са седиштем у Скопљу ЦЗа начелннка треће класе округа битољског Милорада К. Јовановића, начелника округа пријепољског. За н.-челни*а треће каасе округа брегалничког РзнчаД Трифуновића, начелника округн скопског. За начелника треће класе округа скопског Марка Н ваковића, начелника скруга батољског. За мачелнига треће класе скруга прије^ољског Љубисава Т. Грх - ћа, начелника окоуга брегааиичког. За полициског писара прве класе начелства округа ваљев ског Василија бајића, поли цајског писара среза параћинског. За полвцијсксг писара друге класе среза крагу’гвачког Владимира П. Костг ’ а, полипијског писара сргза љубићског. За полицијског писара друге класе среза поцерсксг Мвхаила Алексвћа, пчлици;ског писара среза јасенкчког, округа крагујевачког. За полицијсксг писара дру ге класе среза азбучоваччог Душана Бсраћа, пој.ицијског □исара среза јздранског. За полицијског писара др *ге класе среза ехридскпг Милалина Петровића, по ? иц «1

ског писара нлчелетва округа битољског. За полмцијског писара тре ће класе начелства округа битољског Саму Миловаиовића, полициј-ког писара среза горњо-полошког. За полицијског писара треће класе начелства скруга кумановсхог Лазара Вељковића, полицијског писара среза јабланмчког. За полицијског писара тпећ^ класе среза охридског Тому Ђорђрвића, полицнјског пчсара среза горског. За по ицајског писара треће класе среза горњо-полошког Милорада Косгића, подицијског писара среза охридског, II .-а полицијског писар I треће клдсс среза овче-пољс<ог Љубомира Шарбајића аолицијског писара среза охридс«ог.

Професор Лис — Против немачких завојевачких тежњи. БЕРЛИН, 25 јануара. Угледни политичзр и нацаона шста, професор Л«с, напнсао је једзн оштар чланак против завојезачках тежњи прускнх јункера. У чланку, прсфесор Лпс, између осталога каже ово: „Нсмзчки држзвници и фактори који руководе овом борбом на живот и смрт, јако греше, ако имају какве завојевачке тежње. То је велика грешка, јер територијално увећана НгмачЈа у којој не би немачки елемвнат био у знатној већини ззстуањен, брзо би се распала јер )и је унутрзшње размирицг и народносне бсрбе подриде, Још једном нека нашл меродавни фактори добро размисле, да не би иосле било доц:<ан“.

— Управник поште у Прокупљу — пустахија. Јавља у нам пријатељч из Прокупља да се у тамошњој аошти налази као упразник један човек који заслужује да се и ми њии поззб вимо. Наиме, то је један апсолут' ■о неспобобан и преживео чиновник кзји, ако има засона, прзвде и реда у овој зем-

љи, не треба ни тренугка да егзпсшра као службеник, а који је у осгалом ранвје био н отпушган и пензионасан, па је поно»з враћен — ваљда да нодмлади и закити аруку. Падњеговим председништвом створиз је такав хаос у пошти да је то зј причу и чудз. Сада, у овим ратним приликама, када свака кућз, кдз нвку благодег, очекује аисмо и гдзс од својих милих и рођених који се боре на бојнчм пољима, управник доз*

ФЕД>Т0Н БЛЕДА ГуСП1)ЂА

хгељ. станицом на цичи и зими онеспособљен у обе ноге го и бос. Поред њега седела је мајка његова која плачућц :кида са себе хаљинудасвоме не.срећиом сину увије ноге које се беху од мр^за укочиле. Жалосно је било погледати Овога младића како се мучи несаособан да се ма куд покрене Измрзао и проаао улућен је у Лесковачку болницу на лечење тамо је нашао и своју матер где се погуца по свету јер је и она сзоју кућу у Београду морала нзпустити и бегати у унутрашњост. Пробавио је неко време у бплнипи али која фзјд*, лекова вели нема а послуга никаква, со5е хладне одзиме да се помрзк.мо. Ако купимо дрва за наше паре тако ће мо се и огрејати. Мајка му кроз илач говори: „шест месеци го:поднне како сам к)ћу нааустила, д имам новаца неби их жалила само мога сииа да излеччи кад већ о њему нико неће да в < рачуна али ја паре нема.г , болница га пустила на бс г »вање голог и босог, мор а м своје хаљиае да скидам са себе да га уаијем докле га одвед -м кући у Београд." Путовзли су из Лесковца до Паланхе два дава, потуцали се из вагона у вагон и у Паланца их скину да чекају први воз који буде наишао. Дошао је и нрви воз путнички у коме сам и ја путова», истина препун путника али за једног срзсксг ратвика м о-п 0 је се наћи места али « ппј^ хтело. Мајка оболе« лог војника обраћа се жељ. чанов који беше дежуран за мето у возу но он нехте да је чује, већ јој рече да чека санитетски 'воз. Ама господина он је болестан вели сиро та жена. Па шта да вам радим — одговара чиновиак. Па кад ће доћи санитет воз? Чекајте ■а кад дођ:, вели чиновник. Зима беше ока не да отворити а јадан болесник дрхће од аиме на пољу, мати му се збунила ни сама незна ш.а да ради док најзад се решм да умоли возовођу да их прими у фургон.

Бледих, упалих образа, о чију од суза сјајних; бледа као мртвац, без капи крвин) липу, које нвкада беше ружи ргвно, корача женау црнини Бледа лица Сада, а некада је толико њих у њ са дивЈо> љем упирало очг своје да с« нагледа оних лепих образа, карминисс них усана ива.којих провириваху два ника бисерних зуба. Све је то бвло код ње, све је то она имала. А сада? Сада се све то налааи у гробу. Све је то сахрањено Руменило образа замењено је мртвачким бледилом. Карминасте усне, као омо што хришћанске смтитеље збри саше Турци са зидоаа црки*-

них тако и њих збраса удес. И оно лице у које је сваки упирао очи и наслађ<вао се лепотом сасвим друго. Л по је осгалЈ и даље Ааи она лепота беше зшењепа другом. Збацила је са сеи оно ње но дивно одело, одело које је чинило још лепшом, још аа чоснијом. Одело које је подсећиваше на радост на уживање. Збацила је свилену блузу са краткии извеженнм ру кавнма. Збацала је бдузу .деколте* која откриваше ах, она снежна ирса, на којима се налази на десној страни младеж. Ах! све је то она збацчла, оставила у ормаи, жега закључала 1 кључ закопала у земљу. И место тога одела, стаиилз је на себе црнину. Ах! Некадашња Мица! Мица коју је сваки сматрао аа иајсрећнију. Којој је сваки

завидео, коју је свакн желео видеги. Мица, на чнју су свадбу долазили толико њих само да уживвју у њеној радости, само да је виде радосну, дајевиде леау, дивну у радости. Ах! Мица, која га је толико во лела, која је само за њ анала, чији је куцањ срца само за њ вредео. Оа беше иоред ње. Ах, њен. Да лн је ко срећнији од ње. Ах! Ола је била најсрећвија И она је укивала. Уживгла је рај, Залога њихове превелике љубаив био је малишан плавих омју, злвћане косе. Радости иге било краја. Он њен, она његова а оно њихово. Они су уживали. * * • Труба аатруби да сви похитају под ватешку 'заставу. Да полете у бој, да ослободе сиоју браћу.

вољава да се иисма по некО' лнко дзна не разносе, већза турају и мувају по којекаквим ћошкозима у пошти — и самим тим доводи свет до непричика и очајања. Сваки час се још деша»а да станица остане без марака и карата. те се на тај начин држава штети, а публика мзлтретира. Уз то се жале на крајње неваспитање и силеџилук управника који се као какав пустахија и кабадахија издире на публику, па богме и псује, — и чак се једном приликом није устручавао публиком, чановницима и служитељима дз псује једном свом млађем чиновнику оца, матер. сестру, све, па и самог министра који га је поставио, зашта је дотични чиновник био принуђен да се жали министарству, о чему постоје и два акга у поштанеком оделењу мини ■ ст?рсгва. И као беспослен и низак човек, управни< седи и пише панфлсте и денунцира поједине честите грађане о чему такође иостоје докази на суду, где је он сам морао да призна да се бави тим неваљалим и посл дњим послом. И поред свих тих очевидвих кривица и мо^алних и службених дисквалификација, управник и даље седи на положају и продужава започети хаос и анархију у пошти. Која ли га то невидљива рука штити и чуза? Баш би да знамо! Знамо гамо толико да се често упућују јаја и пилићи на адресу једног господина који га вероватно и чува Има ли у овој земљи закоиа и правде да би се тај свет у Прокупљу заштитиоРЗашто ои гине и пролива своју крв? Да наје за овакве типове? На г. Министру је да све ово исаита и управника уклО' ■■ из државне службе.

Шп м иш? Гледао сам својим очима муке и патње једног нашег ратника који у мукама од теш<их болова узвикује »шта сам доживео*. Приђем њему ближе и видим где леж а аоед

Застава се ззлвпрша. Рит. Звона забрујаше. Сиешаеници управљаху своје погле де горе призивајући Бога у помоћ. У вароши завлада иека чудновата хармЈНија. Мај<а љуби свога сина, а сузе јој теку ниа образе. Муж се раздваја од своје жене и т ита чод заставу. Мицг 1 сљуби свога драгог и милог Драгутина, притиште јаче свога малишана на аруди, а сузе јој капаху низ још ру меие образе. И они се раздаојсше. Застава седмог пеш*дијског пука се залепрша. Он беше код своје чете. « * — Каши потиснули Турке, наши прешли на турску тери торију, наши пред Кумановом, чују се разии гласоии. Затим славна кумаиовска иобада. Наши весели/Век све друк

чије но у вочетку. Све весе лије. Сваки гледа напредак наше војске. М^ца страхује. Њев Др^гутин је тамо. — Ах Боже! И :ритиште јаче свога малишан; јбуркане груди. Само се врати жиа и здрав, г.х, само да се врати па ма од'*чх за|едно умрли. И она се мољаше Бо»у за њеног милог Драгутина. Целог даиа беше његова слика у њеној руци и |едиако спустЈше своје вреле у:не на њу. Онз је молнла Боге а га |ува, да га шгити, д врати кући, да га араг оој у загрљај. Ах, она је једнако мнслила на њ. Њсн сан беше он. Њене очи глсдаху њега, њеие уши слушзху његов глас. Ол беше њој у свестм. * I * * Једиог дана закуца меко на