Straža

С'»*ккг<'' 2

С т Р А Ж А

к>р*ј 37

о њимж нема кад ки мкслстм, па впак к на пнтања кијих се у шнтересу државг и нкрода треба дотаћи: Треба живети у иовим кра јевима па да човек може видети масу примера, само воље поједиинх чиновнпка, код којих еу пшсаши »акони и урехбе мртва слова на хартији. Овога зла, које убија и углед државе и даскредитује законе у очима народа има по свима кадлештвима, али се оно нигде више не осећа и иеиспољава као код оиштикских судова. За општинске власти постоје нарочити инспектори, али и поред свију њихових нанора да правда буде за шгићена и да се у свима питањима закони и уредбе прииењују и врше, н» они немају моћи да уђу у траг свима оним самовољама и неваконитостима које поједини органи врше. Ово је зло у толико веће, што ни маса, народ кн његова интегигенцајз у овим крајевима још непознаје ирописе закона и уредаба, те што год један чиновник ради, народ у огромној већики, због непознавања закома мора да верује. да чиновник све што ради, да ради по закону иако је та његова радња до очигледкости неправилна и незаз^конита. Изнети све пркмере самовоље, произвољног тумачења закона и незаконитих радњи поједчних чиновмика, то пити се може у једном допису учиннти, нити простор листа то допушта, али за потврду ввега овога што напред рекох, ја ћу вам у идућем допису изнети бар неколико примера анархије поједаних чмновнака у новим крајевмма из којих ће се најбоље видстм сав њихов немар и самовоља које окн подводе подвољу закона в уредаба.

— Мишљење Савезника —

Вест о доласку Јаианаца у Европи и њиховом учешћу у акцији на територији Европе, изазвала је жнво интересбвање међу Савезницима

У једном делу фраицуске мтамие појавил?. се струј* ко* ја се противн учешћу жуте расе и сматргју то као опас ност, која ће се доцније љуто светшти белој раси, то је једа* угледнн енглески подитичзр иаписао'у Соп1етргегу К.еу1с\у чланак у коме поби|а писање Француза и вгли да помоћ Ј^панаца ие треба узети као опасиост, која се м же светити белцима. .Јапакци су.

вели Енглез, једна од најна | □рединјих и најцнвилмзованм јвх иадија ка свету,- У даљем свом излагању Еиглез се по зива на Пкшоиа, бив. фраиц. министра, који је недавно у Иа Кеуие писао и заузимао еезату идеју: П ( »е 15 година Јаианци су били тај моћан фактор, кој« мам -огао дх се угушн боксе^. уста нак у Кннн.

иајам закључен у Берлину, а 1не у Париву. ^ Услед овога одр>«~да је мн нмстарска седница, на којој је мниистар ииостраних дела поднео поверљива писма, која је добио сд посланика ив Петрогоаха, Париза к Лондока,

о расположењу према Бугарској. Како је гадржина писама и сувише оабиљна то је решеао да влзда мзиђе пред |а*ношћу са једиом дехларацијом у којој ће бити изнета сва преписка вођема око закључења з»јма.

Румунија и Дарданели Неспокојство у румун^хим званичнам круговима.

Пр©н корак у порок

Из греха у порок — Млади Нихолић, лекар, налази Невенку, с$оју стару познаницу с 1. корза у јадном стању. Из сажалења рађа се љубав. Порушени идгали\ — ћатастрофа. — Грех се за грехом ваља. — Ах господчне драга, ужасна несрећа, ужасиа. Мој рођак, професор Нулић, отро вао се! — и сада, пос>зе овог увода рођа исприза како је чула како је Нулић прво ввкао за помоћ. затим је чула кркљање и кад је ушла у*утра имгла је шта да виаи! Лекар ју је пажљлво саслушао а затим умолн р >ђу да га ; вгде код самоубице у собу. Нулаћ је још л-гжао у Сесвесном стању. Пошто је ухватво за пулс, и уверчо се да правилно куца, декар ослушну срце. .Оно је бнло не што узинмиреније. Лекар замоли рођзку да са Нулаћа свуче к-^чуљу, што ова уч јии Лек. - , Николић пажљиво га ]е прегледао. Вртећи главом лекар рече рођаки да иавуче кошуљу Нулићу, а сам седе за сго да напише рецепис. Иако је до сада имао разиих случајева тоовања, овај му је случа) по свему био нов. На прва поглед се видимо да је Нулић учинио покушај, али чиме, то млади лекар није могао да констгтује. Мислећи, шта треба према томе да му да, да ба спречво дејство отрова лекар је нервозно лупкао писаљком по столу. Наједном његов поглед пзде на писмо,

које је Нулић писао Невенци, и на завој од прашка. Лекар пажљиво привуче и једач и други предмет ксеби и брзо испита њи ову седржану. У зивоју је била остала незчатиа количина прашка Азиово је било доста за младог ле кара, аа да буде на чисто. је одизх увицео да овде н трозање, већ да поофесор Нушћ болује од опасне б' ке и да је прашак узео не да се отрује, већ да би убчо несанацу. Пошто ј с био готов са пр вим предметом, лекар загледа у други предмет. А,зи гек Ш (0 је његов погдед прешао иреко првих редова, он је увидео у чему је ствар. Злочнн у вези са преваром, пређе преко у сана млнд >г лекара. — А где је дама?! — упита лекзр нагло рођу, че давш^ јој маха нл впемена да га слаже, ако би то хтела да учиаи. — Овзј, узврда ова. Ксја дама? А госпођицз Невенка. Овај она још спавз. Да видим да ли је устала. Она је вереница мога р.!ђака Нулића! Наставиће се

1ш — Декларација бугарске владе. (Наш извештај) С фаја, 5. феб. И* кругова блиских плади успео сам да сатнзм да се је влада оабчљчо аабринута не« годовањем, ш г о је бугаоски

БУКУРЕШТ, 4 фебр, — У румунским званичним круговима унела је велико несоокојство изјава Сазоновљева у Думи односно Дарданела и Цариграда. Поводом ове изјзве „Полити^а" орган конзерв^тиваца пмше: Дарданелско питање је опет избило на политичку по^орннцу и опгт је постало актуелно по нас и наше државне иитересе. Изјава коју ]е учанио руски министар иностраних дела говорећи у Думи о си тузцчји мора да прикупи сву нгшу озбиљност. Ми, Румуни, не тр^ба у овим озбиљним данима да сметнемо са ума да јз иитање о томе V чијкм ће ру{«ама остати. Д рданели су животчо питање за нас.

К к?5 робљг ОПЈСКП ШО — Кеколико рефлексијао полигичкој ситуацији Србије Дзиас, кад се још ие може ништа »озитивло рећи какво ће држгње узст (1 Румунвја у ов. м општем заг ту, какво Бугарска, какво ! рчка а какво Италија, дакле у општој неизвесности; самом се човеку намећ> чисто пегимистачне идеје, и долази се до јед* не кзвесне стрепње, ва чак и до питања „бвтн ил не бити.“ И, као што је уве« било код нас Срба, дошло је разуме се до крајких гранвца к са стрепњом, • , ао што се увек долазило и до врајњнх граница супротних осећањг. У онште једн? битнз сдлика Словеиа, а иарочито иас Срба је заваравање самога себе. Код нас се с*е гледа кроз ру жичастс наочаре, а ретко, врло ретко понављам, онако ка' ко треба. Факта се готово ни«

кад не узкмају у обзир, него се суди н расуђује, на и одлуке доносе, на основу какве етерне дилеме, коју смо Сами поставили н* основу — маште! Нама је често пута дозОљно рећи, да је један факт тачав х такав, и ни ће мо га без поговора за таквог примити, не упуштајући се у дуб> љу крнтику о љему. Отуда јс дошло за време наше последње дефаизвве, до пгнике, и, шта више, почело се сумњатк у свима слојевима друшгва, па и у највишим, у самосталност Србпје. Па добро, може ли то да буде? Мјжс ли се догодити, кад би мас Аустро-Угарска баш и тукла, да дођедокжз* евентуалне окупације Србзје? да ли би нас АустроУгарска присаједииила Монархији? На то питаље вема нлкакз зг двоумљења, нема оног фамозаог полнтичког„или гли,' већ постоји само једзн позитиван одговор, а то је: Не. Због чега? Из простог разлога што ми ие требамо Аустрији. А н е

ФЕЈГБТОН , Сл; Ст. К.

— Велимо-орпска н еја. — У Н9ладепсвцу. — Дсоитљива дгцз. Београд пред матастрофон. —

Док нам напослетку господ. пстпоручник рече, да се оно светли моног м Фрање Јосифа. А оно Швабе од праз них кутија, где су стајале конзерве, наиравили слова Ф. Ј. I. па у кутије натрпзли лоја и то потпалили. И тако је то светлило докле лој не изгоре, а затим су кутије опет пунили лојем, ргђахи и пзлилн. То је тако бнло неколико данз. Док једног дана, бнла је у жасна помрчина к ш смо ишли у патролу, а место Ф. Ј I., на оном истом брду стајало П. I. Мислили смо од куда сада опет то? А оно српсга

деца, кад им се већ досадило гледати Ф. Ј 1. отишла на брдо, те од оних кутнја саставише П. I. Е, вала, добро им доскочише деца!!... Кад стигосмо у Рипањ одморим се мало, па кренем три трећопозивца за Беогр<-. Ма да сам био уморан од дугог пута, ишао сам брзо трећопозавци, ти прости ал; отресита људи, вабављали су ме прнчањем. Целу ноћ нро вео сам у путу и тек у јутру стигнем сам у Београд. Моји сапутници су ме оставили код Ресника. А ја, сам, упутим се Београду. У Раковици намђег на једна таљигашка кола како сам био врло умора. седнем у њих па право за Београд. Још пре мобилизапије на дссет дака отишао сам вз Београда и од тога доба ни како ннсам долазио Једва сам чекао да вндим Београд. да видим његове рушевине (тако

са^ га ја »аиишља !) од страшног бомбардовања. Пели смо се полако на Топчидерско брдо и ја с нестр пљењем отекујсм да се укаже Београд. Дал;ко преко Са, уздиже сс Бежанија ира ча и суморна. С времена ма време чуо се пуцањ, а затим бсо облачак дима днзао сс а неким местима намад Бежан^је. То су наши топовима тукла. А гатим, нечујан пуцањ, с) 'јукање гранате ј оја се пркближквала и — јак тресак. Они су (дговарали. Гле гао сам дуго Бежаннју н кад е окретох предамном је био Београд. Осећао сзм неку нарпчиту радост, чуђење, а душа ми је била нспуњена неком топли нок в срд 'чиошћу, намењевн Б*-ограду. А ои?... Он се днже гордо као ■ ^век, он је поносвт, алн његсве беле куће су тако сумприе, ситве кдо да осећају блнску катастрофу.

Гледаи на све стране. Час ми је чоглед код града, час на Саборној црквн, сада с пет на сред Беогргда, оиуда гле' дам али нншта. Никакве ру шевине не видим. Можда су ми очи засењене лепотом Б' грЈда, па их зато не вид,. .ц Протрљам очн, алн опег имшта, рушевине нема. Нанослетку обратнм се кочијашу. — Где су рушсвнне? — упитам га. — Какве рушевине? — Р^шевиие Београда, произведене бомбардовињем а> устр*ским, обЈашњавао сам му ја. — А, рушевнне Београда — бунио се он. — Дч, рушевиие. — Па те се рушевине не вкде. — Како то може бати да се рушевкне не виде?! — Тако. Граната ако ударн у какву кућу вацепн кров ндн пзргабија прозоре. Ајош „шн

шталнце" — тако је звао моаиторске гранате — оне не могу ништа. Удари у кућу па само проврти један зид. И, внше ништа. Нема ту рушев*на. Каква рушевние?! — Па шга лажу ти људи?! Ја сам, Бога ми, мислио да је пЈла Београда порушено. — Ех, људи као људи. одговарао мн је кочмјаш. Гледао сам даље Београд. Београд је всти само суморан. Можда жали за својим ста* новнндама којм су га напустнлн, можда се *а њкх љути. Па оида сам н ја гравзасуморност Београда. Алн ие, инсам ја крнв. Да ]е д ј мепе стајало ја се не би одвајао од Београда. Нвго она, што ми иису дозволнли да то уччнии, они су кривн. Пролазим псред првих београдских кућа. Неке затворен*, спуштене вавесе, беа ста■овника. А у нексма опет