Straža

Вг>гч 58

С Т ? А Ж А

на жел>. станицу да их видим — Хоћ«мо ли на сганиоу? упитам једаог пријатела. — Што? Шта ика ново? .. — Доаази један транспорт заробт>енвка возок, — С, можемо. На станицц смо дуго че*.а лн. Возл н ма Једва ј дном помоли се локомотива. Али то није био зф' бљенички воз, ту је било и наших рањенска и у нечолико отворених ва гона заробљеии топови, ау стриски, који су се склањали у позадину. На топове и каре по елаз свет, бегунцк. Једна госнођ’, еле. 1 ангно обучена, са шеширом на глави, седи на једн ш седишту на топов ској кари. Госпођа је толико ; дебелг да је цело седиште за- ; узела свО|ом особом, док на сусеаном седишту њих тро|е седе, Деца трче за вагоном и, смешећи се. пиље у чуд нооагу даму. И она се врти ва седишгу мало јој је непријатио али се ипак смеши. И то није нккакво чудо. ИЈга ти се све не може видети у рагним данима! Ето, чак и жене на топовима!... Пођемо даље и наиђемо на рањеничке вагоне. Један вој ник натаклрио швзпску капу, па Се помолио на прозор и тако с увијеном руком, парадира. — Енј једног Шнабе, ра. њен! — повикаше. — Какав Шзаба, бре. Ја сам српски војиик па сгм само метуо швзпску капу а моју сам шајкачу дао једном Шваби. — Гадно ти стоји — до викну неко. — Шга ћеш, кад сам био магарац па нисам бољу узео. — Какву?!... — Ону плехану што носе хусари. — Како то? .. — Чујемо нас неколико да иде швапска патрола — коланици — причао је војник ми се прикрг(јемо и чекамо. ^ кац се појавише ми оаалисм > плогун. И како смо бнли сгмо неколико корака од пута којим су *ни пролазилк, убије* мо њпх пет а дшоје одмаз утекоше. М. ји другови крену ше с( одмах а |а хоћу хусар ску кзпу Вучем с једног мрт вог Шнабе, вучем, већ му све

Ах с?рота она!... Тсшко јој је!... Ветар б«ва све јачи и јачи. Дет< се прсбЈДи! Мајка, мајка! А она га цита, хоће лв леба, и гко зна да снноћ нлје остало ни маоо, иа и што је остало неколико сува, то су миши појели. Дете, зна да леба нема и тражи. Мајки је теш->о! Груди се н»димају хоће да прсну, а неки терет навалио се иа груди, а тежв је заиста од воденич* ког камела. Сузе с»мо лију, једиа другу не счижу, бржс јуре него бкстри и хитри воточлћ, ју 1 >ећи с камена на камеи, жу рећи дз што пре стигне др/ штво своје. Брже и од хитре срне, која скочл г.з некога заклона, па јури да се скломи.. Оне су мелем на срце невсљнога, оне блаже бол. Кад Кад се јадник исплаче, чичи му се да је скинуо бригу, да је олакшао терет.

вилице кскркви а не могу да скиием онај кајиш што је испод браде, а нисам зн>о да се капа скида одостраг а не с преда. Тада огушс 0«0 мене аустриски шрапне !И. Ја напустим Шаабу и пођ м за дру штвом, али шрапнели ме не престано прате до< ме и не ранише, иапослетку, у руку... Када је војник свршио прн чу п.'ђемо даље. И тек у но следњиЈ вагончка угледамо заробљенике. То су тазе вој ницн Фрањин < — регрути. И«а м<*ђу њвма и офчципа. Међу офиц-»римч је један Ср би<з — банкарски чпн звник из Задра. Сви се они Д‘-ве куражи и енерги|и наших војника а НЈрочито трећопозиваца. — Ми смо нови војници, регрути тск пре наколик < дана стигосмо на пол жај — при ^а тај млади и интелигентни Србин — тек што смо сту ском ватром. Није се имало куд, одступисмо. И већ смс ми* Слили да смо на добром ме сту и дзлеко од домашаја ваших гр ната, кгд чујемо једно страшно: ,Лреда!Јсе'“ А ваши стзрци засеклинам кри ла и нас обкшли те смо се морали сви предчти.. Чекали смо докле воз не псђе а затим одосмо са станице. — Где си бив) упита ме је* дан пријатељ. — На стачици... — А шта си влдео? — Ја, Бога ми, бечке лутке. — Е, а јел» бало офчцира? — Дабо- ме, па још онако тазе тск шго еу стуамли у борбу па заробо>еви. Сви- су они регруги н скоро су. од св јих кућа. још им се казорзнк осећају иа мирисе бечких салона. 4 — Е баш. мн је крнво што их; ја нигамвид.о.

— Гнусна недела Нема^а и Аустријанаца —

НИШ, 26. фебр. Руска вдада је неданно из .дала јед-н мемоар у хоме су на основу строго повгреиих

података изнете све повоеде међународног права, које су починиле немачке и аустриске трупе з’л времесадашњег рата, вршећи невероватне свирепосги и над руским в )јницима и мириим С 1 анОвн«шгвом Са општавамо из овог мемоара глазнија места : Гнусни карактер ових недела отежа« је са више случајева сграховчтог унакажи вања рањеника. 16 јула 1914. године код Фрид )аидт нађени су лешевн два кирасирска офвцира из пука Н>. В Ца* риде са ископзним очима бај нето* Око половчне авгу* ста откривечо је кодМ ргра бова тело једнтг К )зака са гркљаном иробтдечим пију ком <6’ °—сбоа, 1914 го ди«е нађеаа су тела |едног офчцира и дча војника код селг Маркевкема са некопа нвм очима, одсеченим носевима и из» 0 мљеник рукама. Око половчне августз иађено је код Сувалхи тело једногј Козаха сво прорешетадо ра на«а, са одсеченим восем и ушема н са здераном кожом на леђима. Код села Манту-! |ви:да нсдалекоод Бенткехена.^, пред вчима једног руског офнцара у иввидннцн, пушка ранц су ргски зарабљеницн. 4а новембра код Инстербургд и 28. евгуста 1914. год. код Масурскнх језера. код пољ |ског добоа Т«рноаски у Губераији Сувалки, пруски вој ници су пушкарали два ру<-ка стражарг, пошто су их прет* ходно приморале да искооају себи грвбове. Командант тре ћег ескадрона петог немачког хираеирског ^пука фон Мо дејски издао је наредбу, да се »ешају свн Козаци који се ухвате. Једдн Козак је ж«в сњЈљен 18 севт мбра 1914 године у селу Саемки. Код селл И/*ичкн нађени су на ломача угљеиисаиа остацн леша јгдног руског стрелца. Сем тога су руске труае биле изложене « звгрсгЕима немачхог грађш* ск*г становнзштва за време руске офаизнЕ<е на немачком земљмшту Станзвници су често пуцали из заседе на руске војаике куршумааа дум-дум. Ни руски бллиичари н«су пошгеђивани. Ова<«и поступци су н-<равно

Напољу иртва тишмна ваада. Само оас тужно Јаур«а. И ои је беа крова, заурла, па опет ућути. По негде се чује клеика на говедчма, п она су озебла, јер ветар етра шио дува. Да з«виримо у кућу сиротнце. Шта ли она ради? Да ди је склопила своје уморне очи? Зера се већ бхижи, певци учестали, већ почгњу нег де укућани да се буде и уста;у. А сиротица тек је скло пила уморне очи, тек је заборавмла јад и беду. Вице је њено бледо, а слаба светлост пала на њега, па изгледа још блеђе, ј*ш жалосиије. Понекад преко лица ирелети јој благ осмејак, нестане оних бора са чела њеног, не стане сне туге са лвца, то сиротица види нешто. Види дивну и прскрасну триезу пуну свакојаких јела и ђаконијо; за трпезом поседала њена три гладна црва, па само грпбе,

да утоле глад сво^у. Њој чи«о, радо ип је, срце јој од раао* сти друкчије бије Па мора сиротица је радосна, јер не мора да се брчне за хлеб, за црвв своје. јер иа трпези спега ама. До трпезе фини гвоздени кревет, раскошно на мештен, а по кревету ноређане разне дечије хаљиниае Ох Боже, сретн« ли сам! Овако се може живети! Чтсто би запевала али не може од радости. Свега доста. Па и ветар дува другојачи је сад. Нема оног оеса њего вог, иије онакв страшан, не цепа хартију јер стакла јаха. Врата лупише мајка се трже, погледа по соби, али опет беда и ужас. Деца устала, трижи хлеба. али лебз ни мрве. Сва малаксала, изнемогла, протре очи, погледа по соби; и тражи софру, раскошне кревете и богата одела. Тога свега нема. У соби стоји њен

изгзвали репресалије са руске стране. Немачке и аустриске трупе су на најужгснији мачин убијали руско мирво становништво. За најмању сит ницу су руски грађанч кажњавани смрћу. Један касапин је убијен, што није могјо дати онолику количину ме:а количу су Немци тражит. Сем тога руски становагци без повода и протавн < свима 1 .рин ципима међународног нрава, одвођени као таоц-> и то чак и же«е и деца. Пон повлачењу се Висле, Не«ци су затворчли сељ.ие у селу Гурбатки у јеану кућу на је по том запалили Сељаци су разби^и прозоре и свасан се. Сило вања жена и дезојака су многобројна Рускг з јне власги, фогографски снимци и сведо* Ч4нсгвз ле<аоа не умњизо су угврдили, дч су Аустријанци употребљивнли експлозивна зрна. Наше су трупе сачо у селу Лазснки. код вароши Немпрова, заплениле ЈО.ООО експлозиваих зрна. На свима мегаима стајала је аустрисха марка Ко-д Пшемисла су руске трупе заплениле два митркљеза с кајишима ка којима гу била. ексгло з^вна зрна. Шеснајесторипа заробљен^х аустрис«их офа

цира, кад су им показалн ова експлозивна зрна, потпасали један протест, који су уложили код своје влзде иротиву употреба„тих аустриских кур« шума, 1 ' који чмају особине зрна дум-дум. Такав иети протест поуписало је другом приликом још осам заробљених аустриских офицвра, пошто су их руске власти несумњивим доказима увериле, да аустриске трупе употребљавзју ^ксплозивна зрна Ти писмени протести су фогографисани и њихова факсимила су приложена уз мемоар. Цокве, како правосчавне так) и католичке нису биле поштеђене. Немач* ки војници су у њима спава* ли и јели, г.ировали и пљачкали их, обесвећавали их мокрећи у свете сасуе Чуваре су не ретко налазнли по храмовима, после одласка војника, као људске екскременте и то обично по углозима близу амвон-а. Олтари су обично служилл за грпезарију и војници су осгале утваре по храмовинз ломили и разбацивали по поду. Најсад нлмачке су трупе прибегавале иајординарнијим преварама и издајствима, злоупотребљавајући белу заставу.

ОВСДЕДЊЕ ИЕСТН Хзшнпкд хобе Шде АТИНА. 25 фебр. — Нјвч кабинет дакас је положио ззкљ гву. Изјава Мичистарског Савета саопштена је штампи и гласи: „Грчкој бил) потребна, после њезиних победнич<их р&тоза, дугд пери )да мира за рад на срећи земљиаој. Органнз-ацлја ј;в<а сл/жб-и, оргачизацчја сувоземне и померске снаге и развмјање нар јдног благостања осигураће >ој од сазке' повреде б Јагостечено по цену толиких жртава право и допустиги јој такође, Д 1 изврши програм служећи интересмма држа8нам и да усвоји политику гавбразну народниа традвдијам 1 . Тога ради, од псчегка езропске кризе, Грчка се држала неутраллтега. Ну она је имала и увекће имаги апсодутну д.ужносг, да исауни своје савезничке обавезе и да тежи задоволхењу саојих интереса а дз мсђутим не ризикује, да чомпромигује иатересе своје тернторије. Влјдз, свесна дужноста дј на овај аачин послужи ингересима земље, уб-ђгаа је, да ће јој народаи патриотизам у томе осигурати потпуну помсћ. 3*0» успсх Сзбсзнлка ЛОНДОН 24. фебоуара. — Елглески ратни бродова ућуткали су више батерија код См«рте и на иеколвким фојровим-> дарданелским.

дрвеаи креветац, њеаа три црва изкурена од глади, а ватрица се беше уггсилз. Шта ово би и куд се де де? И опет туга опет боре ишараше чело њенЈ. Седећи на кревегу рззмиш љаше о »воме, и једва сеси ротица сеги, да је то био само сан и ништд више. Уз дахну и уста са своје тлрде постељл. Није јој лак ) хлчднсћа је дрва нема, глад је мори хлеба нсма... И ветар већ се утишао и зиграо се. изломио дрвета, иолупао прозоре! па кача се доЕвљно науживао, онда‘ 4 се скломио да се и он одмори. па опет неку ноћ да починн пустош и лом. 0 тешко ли је беднгма! Њин је жавот горак. горчи од отрова. А како ли јеу богаташким палатама. Тамо се ветар не осећн, тамо глади нема, там) сузе

и не капљу, а одело блиста у свили и сјају. Фебруара 1915 г. Београд.

рзтха дошма Мој брат Љубомир Митровић, редов 1 чете, 4 бат. б пука није се ј>вио већ пет меседи. Молим сваког оиог ко би ма шта о њему сазнао да ми јавп ма адресу: Милан Митровић, редов 9 бат. брд. пука 1 поаива 3 дивмзиона. Милутин П Јовановић, из Неготииа, рвдов (регрут) 3 четв, 2 бат 13 п*ш пука 1 поаива, ввакуисан је санитетским вовом 13. јануара из ђуриначке болиице за иеку болницу у уиујрашњост, и до данас се пије јавио, нити ее зна шта је с њмм Моле се болнице, пријатвљи, позканици, као и свјки опај, који би знао шта је с њим било и где се сада налази да јвви њаговој матери Хрнстини Јовановићки —• Неготин; Крајинска ул. бр. 32.