Straža

Стпава 2

С 1 А Ж А

ђрој 72

сведочено поверење парламента. Говорник је уверен, Р да може потврдити, како постоји једпнство осећања између парламента и владе у 1 .огледу заштите оправданих и правичних аспирација земље. Предлсг је Сачандрин усвојен и седнпце парламента одложене до 30. априла.

Са Цетш — Прослааа пада Пшеиислг ЦЕТИЊЕ, 11. марта Данас пре подне одслужено је благодарење, у овдашњој саборној цркви, поводом пада Пшемисла, коме су присуствовали: Краљ, влада, дипломатски предстаЕници савезничких држава, Ееликодостојници и грађанство. Свр шетак благодарења поздрављен је пуцгњем из топова.

I Бри Аустро-руеке борбе у Буковини Букурешт. Н.марта Предаја Пшемасла утицала је поражавајући на аустријске (немачке) трупе које се налазе у Буковини. Пад је ути цао силно и на гргђанство, које у масама напушта Буковвну и бежи све дубље у земљу или преко грзнице у Румунију. Из Маморнице јављају да и поред све непогсде која тамо влада руске трупе имају великих успеха. Оделења Аустријанаца која су прешла реку Боан, наново су пребачена са огромним губитцима. Заробљеко је око 400 војника и око 30 официра, међу њима и један мајор.

— Немци повпаче своју тешну адтиљерију Од 8. марта Немци повлаче своју тешку артиљерију која је око Осозјеца и оставили су само четири тешке батерије. Напустили су два топа од 42 см. од којих је један био оштећен нашом артиљериском ватром. Ни једна граната взбачена из ових то-

пова није оштетила бетон на утврђењу, нити је и једнз тачка на утврђењу оштећена. Немачка паљба против форова Осовјеца није ни једанпут довела утврђења у критачну сатуацију, ниги је успевала да нашу пешадију изагна из пољ ских угврђења.

№ ш№ — Господвну М чнистру Војном Од К 8 К 0 се енергично почело радити на сузбијању болести, издате су потребне наредбе, како ће лекари поступити са болесницима. У једној наредби Врховна Команда је се побринула и за болесне официре и војне чиновнике за ово време док комисије не почну радити. Али, ни у једној се наредби не наређује како ће управници болница и лекари поступати, кад се некс од офииира или вој. чинов ника разболе у овом иеђувремену, док лекарсче комисије не раде, а дотнчни не оболе, да му је преко потребна домаћл нега или бања. Ја сам мишљења, да такве болеснике, треба одмах упутитк својим кућама на лечење, како се не би по болницама заразили. Овако су људи остављени на милост и не милост смрти, а то је грех. Атог.

Јехерзл ЈКрш у Хрзгујебцу — Еиглсснв нраљ српсном војводи. — Мани<г>естације у 0*ицирсном Дому. Нарочити изасланик енглеСког краљч, генерал Артур Пеџет, допутовао је 8. овог мца у Крагу евац, с мисијом, да начелнику штаба Врх. Ко манде, војводи Путнику, преда у име краља Ђорђа велики крст св. Михаила и св. Ђорђа, као знак највећег признања српској војсци и њеним комзндантима. Свечана предаја ордена била је 9 ов. м пре подне у стану Врховне Команде. Увече је штаб Врховне Команде приредио генерачу Пеџету вече-1

ру, на коју су били позвани агашеи савезних држава и чланови британске војне саннтарне мисије. У најсрдачнијем и лепом располсжењу почета, вечера се завршила манифестгцијама пријатељства према Енглеској, Русији и Француској. Дирнути пажњом, коју је енглески краљ указго српском главном командант}', офчцлри су преко својих старешина, из разили преставнику Енглеске своју захвалност и гсрдост на указаном признању. И ге нсрал Псџет је у њиховим речима нашао не само највећу захвалност, него и највећу гарантгју за рад у будућности. Када је номоћник начелника штаба Врховне Команде, пуксвник г. Живко Павловић, наздравио славнај енглеској војсци, он је одговорио једнимдирљивим говором, истичући велике врлине српске војске. Пријатне вести са р/ског* војишта појачапе су лепо расположење које је владшо од псчетка вечгре. Обраћајући се представнику руске војске, пуксвнику г. Артаманову, пуковник г. Васа Божидаревић је наздравио руској војсци, која је тога дана била зау зела Пшемисл, Пуковник г. Миливоје Николајевић наздравпо је француској војсцч, којз је својим витештвом учинила велику услугу савезу, садржавши у самом почетку немачку бујицу. Музика кргље ве гарде свирала је за то време енглеску, сраску, руску и француску химну. Пријатељски разговори су се продужили дуго у ноћ. И наши пријатељи су понели са те вечере осећање да је најбољи начин да се пријатељ ство позна, да се пријатељу директно приђе. Велики крст св. Михаила и св. Ђорђа, којим је краљ Велике Британије и цар Инднје одликовао Војводу Путвика, један од највеђих енглеских ордена. Он се састоји из златне огрлице, златног крста, зв. Ј зде и ленте. Осно« вао га је краљ Ђорђе III, 2 7 . априла 1848 голине. Огрлица—велики и широк ланац од масивног злата—

компонована је од лавова св. Марка, енглеских леопарда, малтеских крстова и иницајала св. Михаила и св, Ђор ђа. Она се носи само о праз начним данима, која су пред виђени статутом ордена, и ничад после сунчева заласка; причвршћује се за рамена тракама од белог сатина, тако да лавови св. Марка, којих има четири — у групи по два—падзју на сред груди и на сред леђа. На крсту. чијн је бео емаљ

Услед тога што је непријатељ порушио многе куће а са овим и сву стакларију у близини порушених кућа, цене стаклу су скочиле са 60% Наши трговпи грпсисти пронашли с ' тај модус или разлог, да што је већа тражња стакла у толико скупље треба да буде, у толико више треба уценити потрошаче, мајсторе и сиротињу, која је сти цајем ратних прилика остала готово рећи без крова и про зора. Знајући да изд закон не забрањује ту врсту ординарне пљачке они су легли на посао и пљачкају свет како где стигну. Ми знамо дз у Србији постјји фабрика сгакла у Костолцу која је државом повлашћена и да она продаје гросистима стакло по солид ној цени. Исто такознадода се од почетка мобнлизације није ни с које стране увезено стакло у Београд и онда на Стаје пигање: какви разлози руководе те поштењаковиће, честитг куће да тако баснословно пОдижу цену! Да ли се десио какав важан еко номски преокрет у Србији? Не од свега тога нема ништа. Баш то даје псвода да човек ове трговце крсти разбојницима и пљачкашима. То се зове њихов патриотизам! Тако исто стоја и са дрвеном грађсм. Њена је тражња велика и они гросисти грађе који имају на лагеру ову грађу. дижу сад цене баснослов« но Оаи немају обз^рапрема

превучен преко злата, стоји слика св. Михаила. Звезда за груди, од сребра, са златним зрацима, носи лик св. Ђорђа. Лента се не носи никад са огрлицом, али се крст скида и утврђује на огрлицу. Пошто Орден, својим златом, представља велику вредност, изричном жељом кра г,а Ђорђа III стављено је у статут да орден, после смрти витеза ордена, прслази у својину породице. Р. Д.

сиротањи и према приликама у којема се сад београђзни налазе. За њих постоја само девиза: уцењуј, пљачкај: сад је дсшло време да се наплатимо! Као год што није стакло увезено са стране у Београд исти је тај саучај и са грађом, једини је разлог подизању ових цена: велика тражња и ззто што је она стајала на лагеру 8 месеци: треба се сад нзплаткти. Сиротиња треба да плати ту обест, и прохтев за пљачком својом крвљу и знојем. Исти је случај и са дрвима загориво, није ни с које стране увезена ни једна цепаница а продаје се по 25 динара метао или ако се не ародаје оно се онда вешто прикрива. Случај са обућом. До сад ни једна кожа ђоаа није увезена са стране у београду, већ је она стојала на лагеру 8 месецз, Повлашћена фабрика кожа ва Чукарици, (чији је командитна ортак Паја Ђ. Мијатовић, тросиста), продаје к кило лошијег ђона по 13 динарз које је пре рата продавано по 4,80 динара од килограма! Па и сам Паја Ђ. Мијатовић, онај чувени гросиста на београдској пијаци, који је због своје соладне цене и манипулације. миннстарским решењем лишен на свагда ли* ферације за држазу, па ]е доцније подметнуо свог шурака да у место њега лиферује, продаје по 14 и 16 динара кило ђонз! Међутим; пре

А. Којадиновик: Сср ЗКомп уЈвпгаону Велика душо, из народа силног, У којој блиста човечности сјај У Српству ћеш стећи признање и славу, А код Вишњег Творца, за насеље Рај. Племенитост твоја одјекнуће силно У срцима добрим народа мог... А теби нека ’за доброте твоје^ Накнаду даде Свемогући Бог!...

Ник. Кузељ: У МАНАСТИРУ Натклонило се високо и мрачно брдо над малим кубетом. Пала дубока сенка по лицу старог ојађеног манаствра. Небо се скрило иза пробуђених брегова, и само једним крајнчком насмејано поздравља тишину и самоћу мале богомоље.

Залеп.иша пе који гладни гаврш гракне очајно и пу сто и изгуби се некуд у непознатој даљини, ка сеоском гробљу. Уздахне природа. Задрхта свежи пролетњи миомир и ■роспе хиљадама блаженствеНИХ МИриса у ОКОЛИНИ. У захладку још пусти џбу иаци. Окружила их нова геленкаста трава и пружила им нову одећу. И они као да св смеше. Та, он — тај горди и храбри витез борио се храбро и дивовски, не дајући злочинцима дг кроче на његово свето огњиште, докле :е нањему уздиже свети крст! Борио се и крвавио тај лејаки оседели старац, док није био потпуно савладан од бесне руље, и пао побеђен под њиховим грешничким ногама и мрским крвавим јатаганима.. Прсћи ћеш, путвиче. Јзш и тада ће ги он причати о

својој немоћи. Водвће те разривекнм стазамз свога рајског царства, показиваће ти дубоке крваве ране по своме телу и души. И ти ћеш плакати. Плакаћеш, о безазлени путначе, за грозном судбином покојног витеза, који затрпан рушевинама у бескрајној тишини и осами 4 почива. Поћи ћеш олтару, да се у самоћа искрено помолиш Богу за спас душе овога бедника. На првој п шчи пред тобом показ-ће ти се траг неколико црвених и потавнелих капљица крви, оне, негда свеже и свете крви, која се, бранећи огњиште своје, узалудно, као невинк, просула причајући о милосрђу дивље хорде, чији су бајонети од крви потамнели и захрђали. Нзједном рушевина. Тргнем се. Амбис, и црна изривена земља помешана са камењем и циглама. Дубоко тамо мрак и пустара. Једва се назире

иокојни светац на Иконостасу. С’ леве и десне стране порушене зидин?, сне старе влажне влажне зидине, које су векови својим скутевима парали. Олтар се беласа. Кроз малу високу пукотину назиру неколико зрачка са оног дела насмејаног неба и бојажљиво продиру до Светог Престола, и ту се задржавају, тешећи се што су осветлили место на коме је Јеванђеле са сјајним и дебелим корицама. Пред Часним Дверима на самом излизаном Амвону усиреиа бара људ^ке крвијош онако језовито и страшно сто* ји, као да очајно прети: *Стани и саглед ј. И ја сам сведок патњи ових бледих и и спијених сенки, које се као духови по старим манастирским ћелијама крећу!" И тужни оседели игуман, са погрушеним и тамнс-гјајним лпцем седи у својој бецној ће лији. Неколико икона над ко-

јима трепери пламичак кандила и бзца златну сјајност на лице побожног светитеља. Кита увенулог босиока повезгна о зиду виси. Свеж задах тамјана још лебди по соби и запаја побожну душу јадног старца, који удубљен и непомичан с’ времена на време уздахне и задрхги. Крај њега седи и стари монах са сухим коштуњавим прстима, које изнемогло стежу кр)јеве Псалтира Један дубок уздах. Затим мала тишина. Подигну се испијене трепавице игуманове и очи баце дубок, мрачан и очајан поглед пун мржње за живот и презирања његовог. „Јадна, оскрнављена светиња гуши се у свзјим сонственим сузама, - промуца он. „Негда свето место, једина утеха утеха овом залутзлом стаду. О, небо!...“ „Напаст, сурова шпаст! Без душе и срца пошли изгнани-