Straža

Број 147

БЕОГРАЛ ПОНЕДЕЉАК I )УНА 1915 Ј

ГдХВН! V

Адвсса в« тел-.раме: .СТРАЖА' - БЕОГРАД. Стан Редакцлје в Адшнн.: Коемајека уа. бр. 22. Оглаев ее д*< у Адввн. Цев .

Т&ЛЕФОН УВЕДНИШТВк 1092

СЛОБОДОУМНИ ОРГАН ЈАВНОГ МИШЛ^ЕЊА

Иалази сваки даи у 6 ч. аре подне,

НевпАма ее ппа ве пр■8|у. - Рукешпп е« ве »Р**в|7. Пвема, уумшсе, вемц ■ еве есвале ште м едаееа и лает, еалта влаеаамту еаев«.

ТЕЛЕФОН Ш ТАМГ1АРИЈЕ м

ЈБУКУРЕШТ, 31. маја На аустро-румунској граници дошло је до пограничног сукоба ко|и се после претворио у јаку двочасовну пешачку борбу. На обема странама има великих губитака. Кад је вест о пограничном сукобу стигла у Букурешт, густе масе народа дошле су пред зграду у којој се налази стан националне лиге, Ту је одржано неколико патриотских говора и маса је певајући химну и патриотске песме ишла улицама и манифестовала своје незадовољство према Немачкој и Аустрији. Зграде немачког и аустријског посланства чували су јаки одреди жандармерије.

Братијано је одбио да прими аустријског посланика, који иж ПЛИТОЛ ПО п А 1 ЈОПГНЈМ ГЈ ЛТИГИ 1 Л 1 ? ППЛП

ЈОВАН БАЊАНИН:

јужкп Слобенп у ^усшро-угорској в ргт

Првкх дана делимичне аустријске мобилизације протлв Србије ширила се по Загребу једна занимљива верзија. Одржано је, тако се говорило, > самом Загребу саветовење всћег броја ввсоких генерала о во ђењу рата са Србијом. Сзветовало се у првом релу о томе хоће ли се јужно словенске трупе иослати н?, Србвју. Један је генерал за,вршио своје разлагање сна жним речима: Нека се псв муђу се кољу! И та је крч« лита реч победвла. Је ла тога саветовања било, и е ли та реч пала, не знам поуздано. Свакако стоји, да то одговара духу и традн цијама аустријске политчке. в да се по том принципу радило. У пр. е борбене ре дове против Србше истурене су и трупе. у којима бројем преовладаг.ају Ј^жни Словеви. И кад су почеле стизати непреглецне колоне рањеника, вад су се стале ширити, кришом и шапатом, вести о страховатим губицима појединих пукова, у ону се верзију сае вите ве ровало. Многи*< се људима усадила у душу вера, да Аусгрија у ое.ом рату на мерно ради на истребљењу ужних Словена с једнеис

друге стране. Та се вера још учврстила од оног ча са кад је званг.чно прогла шено дз је јужно бојвште од споредног значеља, и да ће се о судбнни Србијеод лучити на великом север ном бојвшту, па ипак се и даље продужило немалоср дно пролевање крви на јуж* ном бојвшту, праћено пу стошењем Срема, Мачве и других крајева. Аустријске трупе, састављене од јужних Словена ишле су у борбу и бориле се храбро. То им се с ла цемерном хвалом и злура дошћу признавало у Аустрији, и то се с болом исти цало овде у Србији Утоме лежи највећа трагика овог рата за све нас јужне Словене, нарочито за нас Србе. Како се могло догодити да се, после тако развијено' народног покрета и после толиких манифестација на родне солидарности, јужнословенски пукови,у којима је и знаган број Срба, боре против Србије ? Је ли све оно била сдиј лаж и об мана, и је ли ово доказ роп ске ћуда, која кивно удара на слоооду своје браће, и своју роћену слободу? Јесу ли јужни Словени, а ваиосе Срби, могли и требали да |

каквим бунтовнимпокретом спреченамере Аустрије? Пи* тање је и сувише сложено, и да би се на њ могло одг ворити с неколико речи. Много је елемената, који су одлучили да друкчије није могло да буде. А за то би ипак била најтежа погрешка да се по тој борби мисле да је јужне Слозене, све од реда, водила у рат каква мржња против Ср5и је, и да се цео народ Онри вљује за оно што су чини ли у војску одвучени сино ви његови. Пре свега треба да се зна, каква је држава АустроУгарска. НиуТурској, раз ривеној, заосталој, некул турној држави без акакве праве организације, нису били могући већи бунтовнн покрети, ако насу бала вођени и подстипани споља. Је ли то било могуће у Аусгро-Угарској, где је сваки утвцај ооља био немогућ и искључен? Модерно уређепа држава, прекривенагу стом мрежом железаица, теаеграфа и тслефона, јача је за одбрану од оваких покрета него што је држава икад била. Аустро-Угарска чоред тога има савршен ад ! минастративни и полицијски апарат, који фукционише с необичном тачношћу. Тај апарат, вођен искуством скупљаним много векова, чини, не бирајућа средства све да заштити и учвраи државу, а о интересима по

јединих народа води толико рачуна, колико могу да послуже интересима саме државе. Ни у једној другој држави није појам државе тако далеко од појма наро да, као што је то случај у Аустро-Угарској. Нигде се та два појма не покравају потпуно. Но у Аустро*Угар ској су они потпуно оде љени. Држава је фактично династија с органима који јој служе. Народи су само објект њезане власти. Оаа Је једвн ј умела да у сваком вароду, негде више не где мање, васпита за себе елемснте, који су приарав на да буду извршиоци ње зине воље и њезиних теж ња. А широким масама уцепљено је мишљење да је држава нека виша сила, К0]а СГОЈЕ ИЗВЕН и изнад њих, и којој треба да се слепо по корзвају. У таквој држави нкје могућ аичакав потпуно слободан пс<<рет, који би до краја извршио свој задатак. Она увек има начина да га чли скрши или комп.рзми тује. Најснажнвја ослонац има династија у војсца. Организација војске аустрнјске аоказује несравњену вешти ну да се од народа одв>је његови рођени синови. Наједна државна установа ни Је у Аустро-Угарској даље од народа него што је војска. Често мењање гарнизок 3 , мешање трупа поједи них народа, мешањг и премештање офацирског кора, настојање да официри и вој ници што мање долазе у додир с грађанвма, све то има сврху, да се из војске уклони сваки спољашњи у тицај. Касарна в униформа стварају нови посебни свет, потпуно одвојен и истргвуг из своје средине, где се вој наци гвозденом дисцнплином преиарирају за службу династији. „Савремена питан.а* — Свршиће се. —

(Поводом |ешшј1 У Орагу) Изби протест пригушен Кроз векове дуге „Пустите нам Крамаржа, Штајнера и друге!* Стресоше се тамнице И све људско бибе,

И гле! Мађар ааплива, У крвопролиће... Владајући кругови Стали, стрепе, ћуте Да л’ то броје опстанка Посл*дње минуте: Кад из Чешке захукти Аустријом целом Пламен гњева бунтовна Самртним — опелом? М. ЈРасивски.

Герианцм иапуштајр Царагад Букурешт, 31 маја. Вечерас је из Цариграда присаело много германских поданика, који су живели у Цариграду. Многи од њих имали су тамо и својерадње које су напустнли, да би само сво(е животе спасли.

„ЈсСмо ли били гњевни? Зар није Пашић, супруг једне аустрнјанке, био увек склон на леп и миран спо* разум са Бечом, одакле су аам стално сметали да изађемо на отворено море. Па не само то. У Бечу нису иикад имали на једну добру реч за нас и на успех иаше војске? И сад, пошго је Албанија огњиште старах Срба, које су наша прађедови скупим жртвама откупилг, на ма одузета и ва тај начин, одузета нам могућност, да искористимо право које нам је призаато: слободан про лаз кроз Албанију за Адрију. И сад долази надвојвода, насдедник престола са сте гнутом песницом исаречујући се на нашу северву границу објављује на 8и дов дан, нама, Српском на роду да се пролазак кроз АрбаниЈу мора соречити! Мали народи морају сноси 1 И све од великих сила па чак и оне болове које они нису заслужили?.. Аустрија нам је спречила излазак на море, ко]а је свима наро дама у Европи отворев, и зузвмајући ШваЈцарску којој то није потребно. Наш извоз стоке и жита

По њвховом причању живот у Цфиградује тежакипо сгао је неиздржљив. Услед страха, да ће Руса и Савезници сваког часа загрозити Цариграду, радње су стално затворене, а како је полиција сва уоотребљена на војној дужности то је варош остала без икакве заштите. Велика број беспосличвра крстари по у лицама и врши пљачку. У становништву огромно не годовање протав Германаца. Незадовољство се преноси и против Младотурака, који штите и бране Германе. У германскам круговима у Цариграду страхују да Турца не првредс покољ Г ермана.

имао је штетс; у новим областима слистили су нам оријенгалну железницу и онемогућали извоз. Сваком нашем непријатељу са хиљаду лажних обећања предочавала су наш иораз како у дволоматаји тако а на бојном пољу. Наш поштан ски саобраћај са западом, огежавали су; пашу тргввину, почевши од Земуна проигравали су на тај начин, што су у Земуну огла шавали наш проазвод као босански. Па може ли се аама замерити, да се противу тога система боримо и да сваки Србин због тога мора да мрзи Монархију. Спорна питања прлсга* рих зађевица између двеју цркава: Западне и Источне, измећу две расе иг.д ит.д. Гало Је било расположење у пркос свих „срдачних о* вација*. У глави, једног тако рећи јучерашњег дечка зачела се мисао о убиству, због огорчења које је владало у маса, оротиву освајача, који је имао уза се флзичку држазну силу. Да .)И Је овакав ослободвлачки занос нешго ново или он потиче, и рађа се као што би нам то многи надри писци казали, у афгри југо-

из пера МаксимнлвЈана Хардвна

ФЕ ЉТОН ■мУм ШШтШшшаттшшттш*

- УјсИ — Сннци во природв —

Аутомобил се зауставља; тО је једаа јак лимузин, с пособан да се успротиви свима путоЕ има и који води јелан аргвљериски подсфицир, наследник једног од великих имена царсксга плем ства. Гекерал Жофр силаза. Његов је стас висок и ширича плећа моћна. Јодан о« реол седе косе измиче му испод капе, везујућн за његоро енергично лице не знам какви изглед очинске доброте. Генералисвм је усвојио нову униформу, али делимвце само, ои носи блузу од отвсрене плаве чохе, комсне дсколенвце в жуте иолуципеле са врпцама; он |е ма иротвв сачувао црвене чакшире а каоу нашвх

дивизионах генерала са два реда растовог лишћа. Батаљони, ескадрсни су ту скупљени у његову част. Одлучним ходом, ЖИ8ИМ ко раком, он почиње инспекцију. Кад му какав шанац, доста широк, препречи пут, ево где га једним скоком лако прелази. БиниЈа пешака, овај упечатљиви бедем од баЈонета проствре се докле очи допиру, до крија грене висоравни. Својим истим правичним ходом, СВОЈИМ добро одмереним кораком, гене ралисим срелази цео овај фронт, с оком пажљивим на најмање ситнипе, пажљиво посматрајућа све војнике. Он се заусгавља нагло лред Једним од оннх чвје су га оловна боја лица; нешто мало модар изглед изне« надилв. „ Да наје болествн?* упита нуковника. Одлази кад му кажу да је војаик увек имао такву ооју лица што га не соречава да се осећа врло добро. Само кад се види како

генерал Жифр пристуиа својим инспекцијама, може се бити сигуран да он ииЈе чо век што се звдовољава по слом у пола свршеним, него □а он воли Сасвим свршен посао. Заставе дввизијске наме штаЈу се у средини и пред њима, на десетину метара, генерали, официри за деко рисање. Генерал Жофр нареди обзнану. Добоши и труОе јече и удараЈу у вољу. Гласом чврстим и који се простире на далеко, цепаЈући, оштро одвајаЈући слогове, нзјвиши шеф армије изговара светџтајну фразу. Један од његових ордонаис - сфицира предаје му, једну по једну, комендаторске кравате, официрске розете и витешки крст. Он их ставља о врат онога који их свечано прима и Зскачање их ни њихове 1 руди; даје им свима 1 колад, увск Са истом мар љивошпу да не пропусти ништа од свију ових обв« чаја, с встом бригом за

споредност, с истом забри нутошћу за крнј. Затим долази дефпловање трупа под учитељевим оком. Мођни мотори аутомоби ла иочињу да кркљају: иде се за другу дивизију где иста ц-ремонвја пононо по« чиње. Али да се понови и двадесет пута генералисим Је у њу уносио исту бригу за тачношћу, исту марљи вост да дооро испуни свој занат. И каква би погрешка би« ла вадети ту претерану нрамену! НвпротПв нишга ниЈе корисније, ништа неопход ниЈе Једном великом шефу. Јер ударац мачем по рамену нрво произведеног нитеза му ове Орижљиве инсиекцнЈе дају дубоко познавање тру т>; оравећи пут, једнако разговарајући с генералвма који га прате, он се оОавешТова о стгњу своје војскд; он не зна нишга о војницима нв о онима који км ксмаи дтју. Он долааи тамо, ако се то може рећи, да их на-

уча нааамет. Наполеон — увек се треба сетити њега кад се говори о војничком генију ни,е радио друкчије. И колико јс то још потребније за шефа Једне војске поред које је Велика Армија из гледала доиста сасвнм мала. * * * Око подне крагак одмор за ручак, у малој вароши у којој се налаза геиерал штао. Коњанвци из пратње, уређеаи на месту, чинс му ночаС1И. Официри из штаба излазе сред геаералисима и улазе у трпезариЈу, узету од Јсдног внђеног човека из вароши за п кухињу “ гене ралсву. У окниру наЈвећма оуржоаском и нронинциЈалном што се може замислити, Једна десегина офнцира који седају за исти сто, са уед ном сасвим ингимном, искључаво војничком атмосфером у којој се Језици дреше, разговори продужаваЈу се. Генерал Жофр учествуЈС ту у мери д ста слабОЈ. Он аиЈе причш10 по својој ири

роди. 1 о се је казачо, и треба је поновити, Јер је тачна истина. Треба у оста* лом без муке решити се за то; наша земља, поред њега, не оскудева у људима^коЈИ гоаоре много и чак који говсре врло добро. Назвала су га: Ћуталвца. Али овај му епитег не стоји цоббо. Он има не знам чега шмрштеног, мрачног, што није никако случај за Жофрову бистрину и јасноћу. Сваки пут кад се умеша у разговор, то бива са не кс м ориганалном примедбом дубском с тачном опаском, на и подругљивим говором. Он има, до једног високог сгепена, оно што наши ен глески пријатељи зову сми сао за хумор, ч ештина да се изрази Једна пикантна сгвар, чувајтћи потпуно оз баљну мину. Има неколико месеца од тога, када је на ручку на коме Је и он био, неко приметио да је један □уковник, чаја је регимента тога Јутра била прегледава

словенскнх запесењачких духова? Кнезу Огу Бизмарку, који је водао порекло од старих ритера и прусках чиновника, а акз му је ре□ублнка имала доста лнберални друштвени облик, ипак су ка то били злочинци и убице оидаг шњи државиаци: Хурмодио, Арисголајтав, Брутд и Тел. Немци су пудали на немачког цара Вдљема агга ро! и седог владара а пре тога на Шмвдову Круну. Цар Александар и парица Јелисавета краљевв Умберто а Ђорђе, председник Мас Кингзј и Карнот, велики кнежевн и лржавнвци, видела их ]е окрвављене наша генерација од мача, куршума или бомбе. Па мора ли се, (и да ли је у опште поштено) за злочин Чабрииовића (<оји је у фзјакер иадвојходин бацио бомбу) и Гаврило Г1р»нцап, (чије ]е име најгорим клеветама обасииано) и кеји је сигурном руком убио надвојводу и аегову супру« гу, — због тога Србију и Српски народ чннити одговорним ве подноссћи ни« какве доказе за то. Је ли то достојно? Је ли то у опште паметно? — Наставиће вс —

Спмив «оЈвода п| 1 ввкраш«о

Крагујевац, ЗТ м«ја. Пре неколико даие јавио сам вам, да је иаш схааем увенчани вејсковвђ* војвода Путник, дако обол«о, и да по лекарскем сввегу ве напушга постељу. Срећан сем што могу да вам јавим да је војвода пре« здравио, и да може да на« пушга собу коју је неколи« ко дана морао да чува. СрвтеиовнК.

Берза — Цвна иаполеондору НИШ, 31. маја Цена наполеондору, који је до скоро продаван по 30 дин. па и више, спала је и јуче је налодеон продаван ло 26.80 дан.

„он ннје једвнн коме се сличиа ствар догодала," прихвати један гост који наведе затпм тог и тог дру гог чија коса и бркови беху изгубили оно што су имали бабера да би Сгмо сачували соли. „То су бриге рата, рече један други, велики умори од кампање." ,,Без сумње примети по лугласно геверал Жсфр, а можда и ф^кат да они немају више иста средства за тоалегу као у мирао доба.*' Говори се на методичаом взванредно иажљивом начнну на који су Немци прнпремили и комбиновади свој напад противу нас; саовштава Се таква вабавна поједаност о овој мудрој ор* ганизацвји: „Код једног немачког заробљеника које је прикупала једна дцвазија, рече геиерал каваљерије, на« шли смо звааичну ааибввст која га вменује полицијским чиновником у Дижану!" — Нвставиће се —