Stražilovo

101

волеш; љубити нрву, изводити на пут другу и затим — погрбљен од старости и година раставити се са овим рајем, што се зове живот, са убеђењем, да су у њему остала твоја деца — то је прошлост обичног човека. Друкчија је историја државника. То је узвишен живот, пун сјајаих али и страховитих противности: борбе и победе, проклетства и благослова, и то све за срећу других. Горка је то чаша, али, опростите, господо, ја сам нешто сувише узбуђен" —- рече и поново се завали у своју столицу, а некакав злобан осмеј затрепги му на лицу. „Ти си несретан, сине!" — закрешта из буџака нечији глас. Сви се тргосмо изненађени. Пред вама је стајала висока, погрбљена, стара жена. Све је одело на њој било подерано и састављено од некаквих чудних и разноликих закрпа, на глави није имала веса, седе власи пале јој по лицу и плећима а босе ноге дрктале су јој од зиме и старости. Нико није смотрио, кад се ушуњала у кавану . . . „Јесте!" — рече — „То ти читам на лицу . . . Баба није учила школе, баба не разуме књиге, али има нешто, што уме да чита, то је: л и ц е и д л а н. Са лица чита прошлост, а са длана будућност. Пружи длан, сине". . „Ха, ха, ха!" — насмеја се државник. „Каква сретна мисао! — Доцнија поколења имаће забаве и муке, док науче напамет, како је мени, чувеном државнику, врачала непозната једна врачара у кавани тој и тој, а историци ће се гложити: јесам ли веровао у њене враџбине или не. Ха, ха, ха! То је забавно" насмеја се и пружи длан. Сви ућутасмо: и заиста, ако је баба та умела прочитати што на длану човекову, шта ли је онда могла прочитати на оваквом длану? Међутим је цела ова група изгледала веома фантастично. Државник, окићен сјајним орденима, који се блистају, пружио длан, баба, погрбљена од старости, кошгуњавом и леденом својом руком ухватила за његову облу и меку, около њих неколико младих људи, зинули од чуда, а сву ту занимљиву групу осветљава слабо светлуцање једног јединог жишка, помешано са месечевом светлошћу, што је сијала с поља кроз прозоре . . . „Ха, ха, ха!" — смејала се баба гледајући у длан. — „Смеј се и ти, синко. Кад ја могу, што не би ти, теби је лако. Ево длан ми каже, да си ти пеки велики господин, највећи од скију, први до цара! Јесте, јесте! Тебе сви

поштују, клањају ти се и — боје те се. Али шта је ово" — рече замишљено гледајући у длан — „ова крвава пруга! ..." Сви и нехотице погледасмо и заиста, на белом државниковом длану црвенила се као крв једна пруга. . .. ,. Пуштај!" — узвикну државник и хтеде истргнути своју руку, али баба је чврсто држала, а страховиги њен поглед, управљен за часак на његово устрашено лице, имао је неку чудновату силу: рука његова остаде у њеној. „Јесте" — рече баба — „ево, стаза је ово крвава, путови су ово страховити: ова крв, што се са твога длана пуши, то је људска крв... Не трзај страшљиво руку: ево слике жртава твојих ..." И заиста се као под неком непојамном мађијоничком силом, гдегод је показала прсгом, виђале на овом длану чудновате прилике: људи, којима је из отворених рана на грудима текла румена крв, неки су били ослепљени, неки рукама удављени а неки су опет у руци држали своју рођену главу, из које је потоком лила крв . . . Државник побледио од страха и ужаса, па са укоченим очима гледа те страховите прилике. . . „У. . . у . . . у!" тресла се баба од зиме и страха ... „То је велика добит за великог човека, као што си ти: што више жртава, више славе ... у...у...у!" Државник склопи очи од ужаса. Ми ћутасмо укочени од чуда. „Хеј, хеј!" — кречала је баба, гледајући и даље у длан — „ово нисам видела, ово је најлепше: отвори очи и ти, синко, па се насмеј: ово је круна твојих дела —" Погледасмо и ми на тај страховити длан: учини нам се, као да видимо тамо слику младића једног; његов сањалачки поглед као да је и сад, после смрти, имао у себи неке аШ обичне ватре... \ „Ха, ха, ха!" — церекала се страковито* баба — „длан ми твој прича, сине, да су не~'] када живила два брата, један старији, друпг млађи; један зао, други добар; један је љубио лаж, други истину; један је посио у своме срцу пако, а други рај; један је налазио у људима непријатеље а други браћу Ево" — рече, показујући на длан, — „два пута: овим кривим и страховитим пође старији, а овим чистим и светлим путем, пуним части, пође млађи ..." Баба за часак ућута и погледа у лице државниково: лице је то било испуњено неким