Stražilovo

131

ОТРАЖИЛОВО. БР. 5.

КНЕЗ У КУПАТИЛУ. ПРИПОВЕТКА ЈАШЕ ИГЉАТОВИИ.*)

анасије Шамшалов најбогатији је ратар селу X. у Славонији равној. Остало му је доста иметка, које од оца, које после стрица, који није имао деце. Кад му уђеш у кућу, ту је све пуно. Чардаци, амбари пуни, сваке феле стоке, живади, коња, да им у селу пара нема. Ретко је који ратар тако сретан. Танасије Шамшалов сад је педесет година стар, нит мање нит више. Баш се родио трећи дан после Петрових верига у очи поноћи око једанаест сати. Календар не лаже, ту је на првом листу, на првом му образу уписано, да се онда родио. Леп, сретан век за ратара, још кад је имућан и здрав. Танасије је био јак, повиши човек, као што су обично Славонци, али необично пун, дебео, трбушаст, што је онде реткост. Није ни чудо. Док други све посте прекуже покрај киселице, нешто мало граха — камо срећа да им је више! — па покрај саме воде, Тапасије и у пост добро живи; граха у изобиљу, зејтин никад не фали а и риба ретко; бољи пост, него код другог мрс. А мрс код њега, то је тек права благодет. Ако је ко у селу говорио за овог ил' оног, да добро живи, то би рекао: „живи као Танасије Шамшалов", и то је доста. Красна кућа, пред кућом два дуда, и још багрене. Човек кад му у кућу ступи, има шта и видити. Покрај капије вратанца, па преко два басамака идеш управо у красан трем, ту дугачак сто, две клупе, таман за дванаесг људи. Кад уђеш у кујну, ту ти све на углед чисто, канда је сваки дан кречено; какве ту дивне тепсије висе, па „форме", „модле", „калупи" за „калуптатлице", — па какво огњиште, па те лепе жуте полице, пуне наређаних судова. А кад у собу ступиш, све мири од реда и чистоте, не знаш, куд пре да погледиш. На великом столу леп ћилим, два кревета, од силних јастука набубрили, поврх њих бели чаршав, шлингован, а под чаршавом од горе до доле наслагани ћилимови и веленци, да газдарица пред гостом не буде постидна, кад буде лежао на белим шлингованим јастуцима и под таквим покривалом спавао. На пенџеру лепо

цвеће: жути шебој, рузмарин, ледено цвеће и резанци са жутим цвећем. Онде код чела стола виси сребрно кандило, у прочељу над њим на дувару св. Танасије и унаоколо светитељи. Има и столица, дрвених и сламњих. А каква им башта? Један комад детелине на једној страни, на другој кукуруз, ау среди и унаоколо с прва види се лепо цвеће: босиљак, калопер, божје дрвце, перуника, драгољуб, лала, лепи човек, лепа ката, чубар, турски каранфил, руже, царска круна, божур, бела лала, јоргован, и шта ти ту још нема; па у своје доба: кукурека, млађе, вретенце, пресличице, сасе, та толико их ваљда нигде нема. Свако каже, да такве баште нема у три села. Па каква авлија, могу се петора кола онде с места окретати, па ти пространи вајати, па брежњара-пећ, где се лети лебац пече, па црепње за погаче. Кућа је црепом покривена. А у кући све гмиже, сви раде, види се, да је пуна кућа Танасијина газдарица, Пела, здрава, велика, пуна женска, тако око четрдесет година, образа округлих, све на њој трепће од здравља. Млађи, чељад, у сваког светло, румено лице, види се, да се све добро рани; женске, људи урањени, марва урањена, да, и сами скотови, гарови пуни, дебели, длака се светла на њима блиста. Бадава, лепо је, кад је ко јак газда. Но свако за своје беде најбоље зна. Покрај толике среће, ни Танасије Шамшалов није сасвим задовољан, држи се, да је болестан, да има „шуљеве". Газдарица Пела друга је жена Танасији, она нема деце, ал има их Танасије од прве, два ожењена сина, једног још нежењеног и две кћери; једна је већ удата, друга код куће, најлепша у селу девојка, бар тако момци кажу. Бећ и само име јој лепо — Босиљка. Лепо пролетње послеподне, баш Спасовдан, на клупама седе женске, младе, старе; девојке великим кораком хитају, да што пре у коло дођу; гајде се чују, сеоска биртија препуна, напољу се игра, земља под играчима тутњи, цикот, врева; благо оном, ко је млад; а старије по клупама осмејно завидљивим оком

*) Пре више година (у „Даници" 1868.) почео је иоштовани књижевник овај да пише приповетку но имену „Чудан свет". — То је требало да буде после читав низ приповедака иа народног живота, у одлонцима, а сваки одломак целина за себе. Радујемо се, што ево сад тај наш припознати међу најбољима ириповедач наставља поменути свој смер те ево у листу нашем тај наставак износимо на читање читаоцима „Стражилова". У|>.