Stražilovo

165

СТРАЖИЛОВО. БР. б.

166

Илед-блеђан је био, кад стиже до града; Но да видиш дрна јада изненада: Сав град стоји повит црно-жалостиво И црн барјак горе тугу је казив'о. — „Еј, Имра Хосаки, где си, ходи мало!..." На то га је све сад тужно погледало: ,Имра не мож' доћи, момче непознати, Имра спава, не ће нише ни устати. Код Варне је био у крвавом боју. Вио се за краља, за народност своју, Иио се јуначки, првима на челу, Код Варне је прос'о своју крвцу врелу.' На ове је речи паж тешко уздан'о Па трже из груди гвожђе закрвано .. . Још једном уздахну, ништа ие изусти, Па се онда мртав доле с коња спусти. * * * Анка седи, чека, плаче целе ноћи, Још се нада, да ће Дели натраг доћи, Већ и поноћ пређе, већ се развиђава, Ал' Анки не свити, њој се сад смркава. На ведром се небу лак облачак диже, Ветар све је тиши, што је данак ближе, На једанпут читав исток порумени, Помаља се сунчев зрачак нозлаћени. Ал' Анка румена више неће бити, На њу је сад пао мрак вековечити; Супце није топло, нит' те снаге има, Да измами осмех на њеиим усгима. Ђудимаешта.

... Већ се купе свати. Младожења с' криви, Пуне су му груди осећаја живи', А невеста бледа, као самрт права, К'о да јој је погреб, не да се венчава. Још једанпут... још сто пута се окрете, Уморни погледи у даљину лете . . . „И баш не ће доћи ... просто му не било! Сад све једно, ма се небо разрушило." Венчаше се.. . Поче жалосно весеље На Анку не гледе, па јаде јој веље; Момчадија лака на игру се диже И свак тражи, да је своме злату ближе. Попевке се чују а кикот се ори, 0 старом јунаштву теку разговори; Разлеже се песма, хуји свирка лена ... Не гледе, што Анки бол срце расцепа. * Свод небески руди. Сунце лице мије.. . Зрак пада на прозор Андре Римоције, Бели Анкин кревет до прозора ту је, Кревет лепу Анку — мртву показује. * То је било давно. Данас града нема, Остала је само развала голема, На развалинама тихи ветар дува, Тихи ветар бајку од прошлости чува. Једно летње вече спрам месеца бледа Све ми ово онде ветрић приноведа; Помн>иво сам слуш'о хујање му мило, Хујање с' у мени песмом нретопило. В. Бранчп]..

КНЕЗ У КУПАТИЛУ. ПГИПОВЕТКА ЈАШЕ ИГЊАТОВИТ.А. (Наставак.)

меаном све се праши, играЈу „велико коло". Честити лоле, бекрије, „ироши", ирошке и стидљиве, све је то у једном заносу игре; поскочица лепша лепшу сгиже. Пела са другом пролази онуд, после стане мало даље од кола, да је какве пијане лоле у коло не увуку, јер као „кнегиња" пе да се ма од којеког натресати. Она баца око на Босиљку и Милоша, како играју и с киме. Милош се дохватио ,паса лепе једне девојчице, па игра као бесан. Кад се Пели то досади, врати се натраг, па опет на клупу, да продужи разговор, где је конац прекинут.

Донде се Танасије забавља у трему са Заријом. — Благо теби, Танасије, ти си баш сретан, најбољи газда у селу, вели Зарија. — Та све би, буди богу фала, добро било, само да сам здрав. — Иди, Танасије, ти болестан? Видиш ли се, како си црвен као муљало, па каква ти је трбушина? — Баш то не ваља, зато ме и гуши нешто, и боде, сад у прсима сад опет у бокових; и док ми крв не пусте у ово доба, није ми добро. — То су шуљеви. —