Stražilovo

169 ОТРАЖИЛ ОЈВО . БР. 6. 170

— Ал га и уморила игра и вино сиромака, рече Пела па уздане. Жао јој за Светозаром, ма да је био сирома. — Окај се, Пело, тог разговора, што је било било, сада треба гледати, шта ће одсада бити. Знаш, шта ми мало час рече Зарија? — Не знам, шта? — Каже, да идем у купатило, тамо горе, чак у Будим, да ћу онде изгубити шуљеве; шта мислиш? Пела се подбочи па се мисли. — Па шта не би ишао, оно ће те до душе новаца стати, но хвала богу имаш доста, шта би од себе штедио? —■ Право кажеш, промислићу се. Тако су у разговору до поноћи провели, а Зарија се и засићен и напојен опрости од њих, штап у руку, па хајд лагано кући, месечина лепа, лако ће се до куће довући. И Танасији доста, и њега Нела свуче, па задовољан, што је Спасов-дан тако лепо провео, легне и одмах заспи. Пела као добра газдарица још ће кућу да обиђе, да види, шта чељад ради, да л' су сви полегали. Босиљка већ одавна лежи у једном вајату са снајом својом, која је за братом катаном удата, па јој човек није код куће, а млада је без питања отишла прва са сестром својом у коло, и ту је Босиљку дочекала, па се заједно и кући вратиле. Мл&да та и Босиљка маћеху баш не воле; волеле би, да се отац по други пут није ни женио, па та сна баш и не да себи од Пеле заповедати, нити тражи у ње дозволе, кад куд иде. Пела је била девојком извикана и спевана, па и док је удовица била. Мл&да и Босиљка све су то чуле, па млада никад јој није нарицала: мати. И нуто чуда, удовицом просили су је многи удовци, и то ваљане газде, а заврнула је мозак и Танасији, па је за њ и пошла, и зато се баш ни најмање не каје. Пре нег што ће кућу обићи, свућиће Пела горњу хаљину и с главе све доле, па ће тако да надзире, је-л' ноћу у кући ред. Иде у шталу, ту слуга већ хрче, но све је у реду. Један велики гаров залаје, а за њим други, но глас им је радостан, мал да то није њихов ранитељ Милош. И доиста долази Милош, око њега се скупе гарови, облизују га, а он накривио шешир, образи му и спрам месеца црвени, види се, да је добро провео. Милош греди управо вајату свом, запалиће лулу, још неће спавати, још је од кола узрујан.

Пела је баш у повратку, види, како Милош у вајат улази, чини јој се, канда се мало и клати. Дође до прага вајатског, Милош не може да запали свећу, нестало жегица или их је изгубио. — Шта је, лоло, дошао си кући? — Дошао сам, ал сам жедан, сад да ми је од нашег, па ма бокалчић био, све ми грло пали то чивутско вино, а уста сува, канда сам стипсе јео; дај, мати, мало вина. — Но чекај ти, лоло, даћу ја теби, кад тако доцне долазиш; али данас ћу ти опростити. Пела оде, донесе бокалић вина и ладне печепке. Пела је знала, да је снаја мрзи, а и Босиљка; но она за то и не хаје, а најволије у кући Милоша, јер је послушан, њему све чини, угађа му. Да му је мати жива, не би му тако добро било. Уђе у вајат, мете све на сго, и запаљену свећу; донесе му и жегице. — Дед сад једи, рече Пела, а потапше га по плећих. Милош седне на клупу за сто, прекрсти се па почне јести. Пела седне до Милоша, опет га потапка. — Јеткај, Милоше, да знаш, да ти ни код рођене матере не би било боље. Милош једе а ништа не говори. Бог зна, куд му блуде мисли. Пела само говори којешта и забавља га, но још му не ставља питања, како је у колу провео, даје му времена, да се засити, „млад, здрав момак — мисли Пела — искакао се, огладнио је." Кад се Милош заситио и вином залио, иапуни лулу па запали. Сад ће га Пела на испит. — Дакле, момче, како си провео? — Добро. — Милош се смеши. — На приповедај штогод, јеси ли највише играо са том малом Љубицом Свирчевом? — Јесам. — Видила сам те; одмах сам познала, да се волете; кад играш, кад узвикнеш у поскочицу, а ти главом се сагнеш, па јуриш к њој као коњиц, а она опет упаљеница на сваку поскочицу твоју најпре погледа теби у очи, па после као бајаги нице у земљу. Знам ја, како то иде, није ми бадава био први човек четник Светозар; ал му пара није било као ни мени. И ти ћеш бити на његову форму, само још за коју годину. Еј, Милоше мој, ја сам сад твоја